Највише хране бацају домаћинства

У Европској унији годишње око 100 милиона тона хране заврши на отпаду. Ако се бацање хране не смањи очекује се да ће за две године те количине порасти за трећину. Ово је алармантно будући да у Европи у сиромаштву живи 55 милиона људи.

Истраживања су показала да највише бацају домаћинства (53 одсто), прерађивачи хране (19 одсто), ресторани (12 одсто) док на пољопривреду и трговину отпада укупно 15 одсто.

Иако су сви медији недавно пренели да се у Србији годишње баци 250.000 тона хране, та информација није тачна јер егзактних података о количинама намирница, које заврше на домаћим депонијама, заправо нема. Ови подаци, како кажу у Институту за прехрамбене технологије у Новом Саду, односе се на бацање хране у Норвешкој у којој постоји разврставање отпада па тако и могућност да се прецизно измере размере овог глобалног проблема. У сваком случају вероватно је да ни Србија не заостаје за овим трендом и да су количине хране које се бацају велике.

Зато је апсурд да невладина организацији „Банка хране” која је, од почетка године, из донација прикупила хране у вредности од милион евра, нема шире капацитете, бољу опрему и више људи.

– У „Банци хране” има пуно посла али раде само две особе. Капацитети су нам мали, све више фирми се јавља, не можемо да их одбијамо за донације али су нам могућности мале – каже Радмила Иветић, председница Удружења „Банка хране”, која тренутно има само два велика стална донатора и неколико који повремено дају помоћ. Како каже, једна трговинска компанија сваког месеца донира више од сто тона воћа и поврћа, које директно у маркетима преузима више од 70 различитих удружења и организација широм Србије, које окупљају социјално угрожене грађане. Око 700 килограма замрзнуте пилетине донира један ланац ресторана. Активисти својим возилима узимају храну и директно их деле својим члановима. „Банка хране” је координатор, а организације се углавном саме сналазе – ретке су оне које су добиле помоћ државе и поред тога што 9.000 људи месечно на овај начин добија храну.

– Ипак ово што ми дамо је кап воде у мору у односу на стварне потребе. Сарађивали бисмо и са другим трговцима ако успемо да проширимо капацитете – каже наша саговорница. Са друге стране, сматра да је проблем бацања хране у Србији много израженији.

– Не постоје прецизни подаци о томе колико заиста хране заврши на отпаду нити шта се највише баца. Ово што ми успемо да спасемо је око 150 тона воћа и поврћа. Замислите када би били укључени и други велики трговци, то би било минимум хиљаду тона намирница месечно – сматра Иветићева и додаје да друге државе ослобађају донаторе плаћања ПДВ-а, што компаније из овог сектора додатно мотивише да помажу угроженима. Код нас је, истиче, постојала таква иницијатива али то није заживело.

Суштина је да се петина произведене хране баци или не искористи, што је штета од 143 милијарде евра годишње. Зато ЕУ планира да до 2030. године смањи бацање хране за 50 одсто. Како? За ово је, наводи се, потребно променити доста прописа јер тренутно на бацање хране, негативно или позитивно, утиче чак 52 европска прописа. Европски медији коментаришу да је због свега овога крајње неумесно промовисање ГМО производње, која ће наводно решити проблем глади у свету. Упозоравају да је бацање хране велико расипање ресурса потребних за производњу.

Европска комисија је, почетком ове године, објавила да велики утицај на бацање хране имају ознаке о роковима трајања хране. Процене су да 10 одсто намирница заврши на депонијама због тога што потрошачима нису јасне ознаке трајности истакнуте на прехрамбеним производима. Упозорава се да мање од половине грађана земаља ЕУ разуме разлику између „употребити до” и „најбоље употребити до” – ознаке које су прописане европским законодавством. Иако и након истека ове друге ознаке, храна може бити добра за јело још данима, недељама и месецима, она се масовно баца на дан истека. Ознака „најбоље употребити до” значи да произвођач тврди како је до тог дана производ најквалитетнији, па рецимо задржава оптималну хрскавост и боју.