Najviše hrane bacaju domaćinstva

U Evropskoj uniji godišnje oko 100 miliona tona hrane završi na otpadu. Ako se bacanje hrane ne smanji očekuje se da će za dve godine te količine porasti za trećinu. Ovo je alarmantno budući da u Evropi u siromaštvu živi 55 miliona ljudi.

Istraživanja su pokazala da najviše bacaju domaćinstva (53 odsto), prerađivači hrane (19 odsto), restorani (12 odsto) dok na poljoprivredu i trgovinu otpada ukupno 15 odsto.

Iako su svi mediji nedavno preneli da se u Srbiji godišnje baci 250.000 tona hrane, ta informacija nije tačna jer egzaktnih podataka o količinama namirnica, koje završe na domaćim deponijama, zapravo nema. Ovi podaci, kako kažu u Institutu za prehrambene tehnologije u Novom Sadu, odnose se na bacanje hrane u Norveškoj u kojoj postoji razvrstavanje otpada pa tako i mogućnost da se precizno izmere razmere ovog globalnog problema. U svakom slučaju verovatno je da ni Srbija ne zaostaje za ovim trendom i da su količine hrane koje se bacaju velike.

Zato je apsurd da nevladina organizaciji „Banka hrane” koja je, od početka godine, iz donacija prikupila hrane u vrednosti od milion evra, nema šire kapacitete, bolju opremu i više ljudi.

– U „Banci hrane” ima puno posla ali rade samo dve osobe. Kapaciteti su nam mali, sve više firmi se javlja, ne možemo da ih odbijamo za donacije ali su nam mogućnosti male – kaže Radmila Ivetić, predsednica Udruženja „Banka hrane”, koja trenutno ima samo dva velika stalna donatora i nekoliko koji povremeno daju pomoć. Kako kaže, jedna trgovinska kompanija svakog meseca donira više od sto tona voća i povrća, koje direktno u marketima preuzima više od 70 različitih udruženja i organizacija širom Srbije, koje okupljaju socijalno ugrožene građane. Oko 700 kilograma zamrznute piletine donira jedan lanac restorana. Aktivisti svojim vozilima uzimaju hranu i direktno ih dele svojim članovima. „Banka hrane” je koordinator, a organizacije se uglavnom same snalaze – retke su one koje su dobile pomoć države i pored toga što 9.000 ljudi mesečno na ovaj način dobija hranu.

– Ipak ovo što mi damo je kap vode u moru u odnosu na stvarne potrebe. Sarađivali bismo i sa drugim trgovcima ako uspemo da proširimo kapacitete – kaže naša sagovornica. Sa druge strane, smatra da je problem bacanja hrane u Srbiji mnogo izraženiji.

– Ne postoje precizni podaci o tome koliko zaista hrane završi na otpadu niti šta se najviše baca. Ovo što mi uspemo da spasemo je oko 150 tona voća i povrća. Zamislite kada bi bili uključeni i drugi veliki trgovci, to bi bilo minimum hiljadu tona namirnica mesečno – smatra Ivetićeva i dodaje da druge države oslobađaju donatore plaćanja PDV-a, što kompanije iz ovog sektora dodatno motiviše da pomažu ugroženima. Kod nas je, ističe, postojala takva inicijativa ali to nije zaživelo.

Suština je da se petina proizvedene hrane baci ili ne iskoristi, što je šteta od 143 milijarde evra godišnje. Zato EU planira da do 2030. godine smanji bacanje hrane za 50 odsto. Kako? Za ovo je, navodi se, potrebno promeniti dosta propisa jer trenutno na bacanje hrane, negativno ili pozitivno, utiče čak 52 evropska propisa. Evropski mediji komentarišu da je zbog svega ovoga krajnje neumesno promovisanje GMO proizvodnje, koja će navodno rešiti problem gladi u svetu. Upozoravaju da je bacanje hrane veliko rasipanje resursa potrebnih za proizvodnju.

Evropska komisija je, početkom ove godine, objavila da veliki uticaj na bacanje hrane imaju oznake o rokovima trajanja hrane. Procene su da 10 odsto namirnica završi na deponijama zbog toga što potrošačima nisu jasne oznake trajnosti istaknute na prehrambenim proizvodima. Upozorava se da manje od polovine građana zemalja EU razume razliku između „upotrebiti do” i „najbolje upotrebiti do” – oznake koje su propisane evropskim zakonodavstvom. Iako i nakon isteka ove druge oznake, hrana može biti dobra za jelo još danima, nedeljama i mesecima, ona se masovno baca na dan isteka. Oznaka „najbolje upotrebiti do” znači da proizvođač tvrdi kako je do tog dana proizvod najkvalitetniji, pa recimo zadržava optimalnu hrskavost i boju.