Питалице Умберта Ека

Историја људске цивилизације почива на низу дуалитета од којих два, најзначајнија и најинспиративнија, попут светлости око које облећу ноћни лептирови, вековима привлаче филозофе, писце, сликаре… о психолозима, антрополозима, етнолозима, социолозима да не говоримо. Није тешко погодити да је овде реч о две опозиције: добро/зло и лепо/ружно које се, да по мудраце и уметнике свих фела буде загонетније, и између себе преплићу, стварајући можда најпогодније тле за занимљиве игре духа.

Писати њихову историју за неког је залудан посао, за неког само ређање непрегледног низа примера, а за неког као што је семиолог и писац Умберто Еко, данас свакако један од најзначајнијих мислилаца нашег доба, изазов којем се не може одолети. Пре тачно три године Еко је написао своју чувену "Историју лепоте" у којој је, рекли бисмо, највише говорио о – ружноћи. Није могао да одоли новом изазову па је, схвативши можда тада да је ружноћа далеко инспиративнија, одлучио да напише и "Историју ружноће". Обе књиге су се појавиле и у нашим књижарама захваљујући београдској издавачкој кући "Плато" која је од ове године и ексклузивни издавач Екових дела на српском језику. И оба истовремено кад и оригинал: "Историја лепоте" објављена је 2004, док је "Историја ружноће" управо од пре неколико дана пред српским читаоцима (главне текстове превеле са италијанског Душица Тодоровић-Лакава и Данијела Максимовић).

Питалице које Умберто Еко упућује читаоцима ове две књиге, неизоставне у свакој доброј библиотеци, крећу се у правцима који се врло често укрштају у тачки да је све релативно, и да зависи од тога и ко размишља о лепоти/ружноћи (мудар/глуп, дуалитет који је неизбежан, такође), како и зашто то чини, ко је прималац поруке и, најзад, у којем времену се све то одвија.

Да ли да јесте, да ли да није… Да ли… "оно што је до јуче било неприхватљиво сутра може да буде прихваћено, а оно што се опажа као ружно у одговарајућем контексту може да допринесе лепоти целине"? главне су слагалице чије нам рамове поставља Еко, и у том стилу ево и једне Ортензија Ланда из "Парадокса II" о ружноћи, коју нам аутор подастире: "Извесном ми се ствари чини да су Јелена грчка и Парис, тројански вођа, ружни били онолико колико су били лепи, нити би Грци кроз толике муке прошли, нити би Троја доживела свој последњи покољ…" пише Ландо, али да ли би Троја опстала да су лепа Јелена и Парис били ружни зависи и од тога шта неко сматра лепим (сетимо се овде нашег дивног песника Љубивоја Ршумовића и његових стихова о мами аждаји и њеном чеду, најлепшем на свету, из збирке "Још нам само але фале".)

Игралиште за питалице Умберта Ека је огромно: његове су граничне линије у времену и простору античка Грчка с једне, и 21. век с друге стране. Између те две тачке поручује Еко, релативни су појмови и ружноће и лепоте, те зависи од културе и времена у којем се јавља. Индикативни примери за ово у књизи "Историја ружноће" јесу да су Пикасова женска лица буржуја саблажњавала не зато што их је сматрао, како објашњава Еко, верним подражавањем ружне жене (нити је Пикасу то била намера), већ ружним приказом жене. Аутор додаје томе још једна пример: "Хитлер, осредњи сликар, савремену уметност осудио је као `дегенерисану`, а деценијама касније, Никита Хрушчов, навикнут на дела совјетског реализма, изјавио је да авангардне слике изгледају као да их је магарац репом насликао."

У огледу о Џојсовом "Уликсу" из 1932. Јунг (романа, узгред речено, за који у Дневницима Вирџиније Вулф стоји да је потпуни неуспех, да је опширан и непријатан и сирово штиво не само у објективном смислу већ и са књижевног становишта), подсећа Еко, оно што је ружно данас, знак је и претеча великих, наступајућих преображаја сутрашњице. То значи да, можда, изгледа непривлачно данас оно што ће сутра бити на цени као велика уметност, а као и да укус касни за појавом новог. Најбољи доказ је кич чији се неки примерци данас налазе по музејима, а избирљиви колекционари дају баснословне суме за њих што би могло, како Еко каже, да поткрепи тврдњу по којој оно што је ружно јуче, данас постаје лепо.

Књига "Историја ружноће" пребогата је сјајним илустрацијама и бројним, готово заборављеним примерима из ликовне уметности, литературе и филма (музика је скрајнута): нижу се слике и текстови о ружноћи у класичном свету, у почецима хришћанства а с њим у вези апокалипсе, пакла и ђавола. Следе одговори појединца и друштва на ружно у времену романтизма, али анализира и хумор који нам је и онда и сада, било кроз карикатуру или сатиру, неопходна одбрана од ружног. Посебну пажњу Еко посвећује схватању ружноће данас, закључујући да је дошло време да лепо/ружно нису више естетске категорије, већ их треба доживљавати неутрално.