Наши рођаци из Африке

Човекови најближи рођаци живе у Африци. На основу генетских испитивања, научници су утврдили да се 98 процената ДНК човека подудара са – шимпанзиним. Ова врста великих мајмуна насељава западне и централне делове афричког континента. И поред тога што се, склањајући се од човека, повлачи у шуме, овој животињској врсти прети опасност од истребљења: процењује се да их данас има између 100.000 и 200.000.

Шимпанзе имају веома дуге руке – дуже него ноге. Мужјаци ових мајмуна високи су око метар и двадесет сантиметара и тешки од четрдесет до седамдесет килограма, док су женке двадесетак сантиметара ниже и петнаестак килограма лакше. Тело им је прекривено тамном длаком, док су им прсти, дланови и табани голи. Њихови прсти слични су човечјим, што им омогућава да се вешто користе рукама. За разлику од људи, шимпанзе се служе и ногама за хватање предмета. Најчешће се крећу на све четири, мада су способни и да ходају усправно – то обично чине када су им руке заузете ношењем терета. Доста времена проводе на дрвећу. С једног на друго дрво прелазе љуљајући се, с гране на грану.

Ови примати су сваштоједи. По цео дан лутају шумом у потрази за сочним лишћем и воћем, хранљивим семенкама, пупољцима, младицама и цветовима. Посебна посластица су им термити и мрави, које ваде из мравињака служећи се дугим штапом. Када пију воду, често користе сажвакан лист као сунђер – умачу га у воду, а кад упије довољно течности, принесу га устима и исцеде.

Шимпанзе живе у групама од четрдесет до шездесет чланова, из којих се понекад издвајају дружине од шест-седам мајмуна. Када нису у потрази за храном, часове доколице прекраћују требећи једни другима длаку. Њихова комуникација умногоме подсећа на људску: пријатељи се држе за руке, грле се и љубе. Када су забринуте, шимпанзе напуће усне, кад се уплаше – показују зубе. Умеју чак и да се насмеју. Гладан мајмун прићи ће другом мајмуну отворених шака, молећи га за храну, а ако се наљути, стиснуће усне и спремити се за напад.

У дивљини шимпанзе доживе четрдесетак година, док им је у заробљеништву животни век дужи. Полно сазревају око дванаесте године. Као и код човека, трудноћа женке шимпанзе траје око девет месеци, а на свет обично долази само једно младунче. Шимпанзе су врло брижне мајке, посебно у првим месецима. Док доје младунче, ретко се одвајају од њега, чак и кад спавају. Са шест месеци, кад довољно ојача, младунче јаше на мајчиним леђима, држећи јој се за длаку. Женка сваке вечери од лишћа и грана на дрвету исплете гнездо у којем ће преспавати са „бебом”. Кад престане да сиса, мајмунче само плете свој креветац, али се ни тада не удаљава од мајке.

Опонашајући одрасле, млади кроз игру уче вештине неопходне за живот: пентрају се по дрвећу, вежбају рвање или невештим покретима гурају штапић у мравињак покушавајући да дођу до ручка. Осамостаљују се тек када наврше седам година.