Холивудски снови које публика воли

Ужице – Пре две деценије, кад је ужички фестивал тек стасавао, представом „Како засмејати господара” донео је Кокан Младеновић једину победу театру града домаћина на овој престижној смотри.

Сада, у 23. години фестивала и друкчијим друштвеним околностима, поново је овај позоришни редитељ умео да освоји ужичку публику: овог пута комадом сомборског театра „Кад би Сомбор био Холивуд”, коме је гледалиште приредило овације и потом гласањем наградило једном од највиших оцена овде икад датих – 4,82.

Да би ово могло бити посебно фестивалско вече већ се наслућивало по пуној позоришној сали у вечери док су ТВ канали преносили како Звезда води љуту битку против Ливерпула. Театар је ипак одолео фудбалу, а свим Ужичанима који су уметности дали предност стигла је награда у виду представе у којој су уживали, испративши је повицима „браво”.      

Највећим делом без речи, као неми филм, а у раскоши сценског покрета, игре и живе музике текла је прича о филмским сновима и магији покретних слика, уметничком жару и посвећености, истовремено и ововремени жал за биоскопима који нестају.

Био је Сомборац Ернест Бошњак с почетка 20. века један од првих наших кинематографа. Везао је живот за филмску уметност, још тада снимао игране филмове сањајући и пре Холивуда да би Сомбор могао да постане филмски Холивуд.

Добио је за то обећање градских власти које се, наравно, изјаловило, иако је Ернест у ту намеру заложио кућу, имање, два биоскопа. Од свега му је на крају остала беспарица, па је морао да ради и као молер, а тек пред крај живота је постао власник малене фотографске радње. Умро је 1963. у свом граду, никад се не одрекавши филмских снова.

Позоришном причом о овом синеасти, инспирисан драмом Радослава Златана Дорића, редитељ Младеновић је придобио публику с младим глумцима и пуно енергије на сцени. Уз изузетну музичку пратњу Ирене Поповић Драговић и Лене Кузмановић.

– Мени је рад на овој представи био месец и по понајбољих позоришних дана у животу. Сећам се прве пробе кад смо рекли да ћемо радити неми филм и када сам обавестио ансамбл да ја о томе дирљиво не знам ништа. Ми смо сви ђаци литерарних школа, немамо упуте како се фабулира и како се праве ликови без текста. Ипак, много смо током рада научили. Било нам је забавно, имали смо и грозних странпутица, али смо се лепо враћали. То је за мене један диван и узбудљив процес – изјавио је после представе Кокан Младеновић.

Улогу Ернеста Бошњака у овом комаду играју два глумца: у зрелом добу Давид Тасић Даф, у младости Марко Марковић.

– Ово ми је 150. и нека премијера, али овако нешто никад нисам радио. Чини ми се да смо направили једну зачуђујућу и несвакидашњу, а судећи по реакцијама публике заиста добру представу – истакао је Тасић, док је Марковић додао: – Ово нам је други фестивал на који смо дошли. Ми у представи живимо живот Ернеста Бошњака, надам се да ће она остварити оптимизам који је он носио у себи. Кад му је запаљен биоскоп, питали су га: „Вама су господине одузели снове”, а он одговорио: „Не, ја сам постао молер”. Ниједну битку није изгубио, умро је срећан. Наша прича је таква да такви људи не могу да изгубе никада.