Слике природе и природа слике

Током обележавања сто година од рођења сликара Петра Лубарде (1907–1974) прошле године, отворено је неколико изложби у Београду, а врх културног и националног догађаја означен је 27. јула (дан уметниковог рођења), када је отворена репрезентативна поставка слика у Народном музеју Црне Горе на Цетињу. Велика ретроспективна изложба насловљена „Између слике природе и природе слике”, овог пролећа, представљена је и у Београду, у Музеју историје Југославије у Београду, а приредили су је београдски Музеј савремене уметности и цетињски Народни музеј. Како је студијска ретроспектива југословенског сликара Петра Лубарде одржана још пре пет деценија (1967) у Музеју савремене уметности у Београду, стогодишњица уметниковог рођења, па и нове културно-политичке околности, прави су повод да се поново, из оштријег критичког угла и са пристојне временске удаљености од протагонисте и догађаја, темељније сагледа сликарство уметника промена иевалуирају његове парадигматске вредности означене у синтези традицијског и архетипског, историјског и модерног. Овај нови заједнички рад на Лубардиној изложби је свакако и дуг према уметнику чији се опус може сагледати данас, пре свега, у контексту црногорског и српског културног простора.

Изложбу је конципирао Петар Ћуковић, историчар уметности, који у својој темељној студији „Свјетлост, кора и скелет свијета у сликарству Петра Лубарде” у хронолошком следу прати различите сликареве фазе, период од око четири деценије у којем су се мењале функција предмета у слици, њена оптика, форма, светлост и боја.

У контексту свог ауторског рада, и временском ходу кроз Лубардино дело и његова проблемска чворишта, Петар Ћуковић је формирао (и именовао) 11 целина, наглашених сегментима изложбене поставке чији наслови, попут његошевски судбинско-драмске стигме, издвајају сликареве битне тачке стваралачког заокрета. У тим битним тачкама Лубардиних сликарских промена Ћуковић је, углавном, сагласан са историзацијом Лубардине сликарске позиције, њене периодизације и оценама које су изрекли старији критичари, Миодраг Б.Протић или Лазар Трифуновић.

Пратећи временско-тематску нит у овом разломљеном критичарском погледу, Ћуковић је издвојио следећих 11 целина: Мора, Самоћа, Логор, Рад/Зид, Зјап, Чвор, Крик, Сев, Епилог и Злочин.

Ране Лубардине слике, настале током треће и четврте деценије, припадају сегменту Мора, а у њима млади сликар у академској фигурацији црногорских предела искушава своје сликарско биће. Ентеријери и мртве природе, као антиципација надолазеће несреће Другог светског рата, осећања пресије и тескобе, припадају целини Самоћа, а у групи радова Логор Лубарда кроз цртеже представља живо сведочанство о свом заточеништву у логору током ратних година.

Визуелно-сценска драматика у Лубардиним радова се временом појачава, а целина Рад, Зид обухвата другу половину педесетих, послератни бурни период у којем је свој неупадљив данак социјалистичком реализму платио и Лубарда (Устанак, Вагонет, Жетва). То су године које проводи у Црној Гори и време великих личних драма и наглашених поетских промена у његовом сликарству.

У сегменту који је Ћуковић назвао Плод (1947-1948), Лубарда поново слика мртве природе и мада су без дубине међуратног сликарства, у њима покушава да ослободи потез, рашчисти и расветли палету.

Целине Зјап, Чвор и Крик припадају другој половини педесетих година и почетку шесте деценије, када се у Лубардином сликарству дешавају фундаменталне промене између простора традиције, личног уметничког искуства и властитог разумевања уметничких процеса свога времена. Лубардина фасцинација завичајном Црном Гором, њеном Каменом пучином, Квргавом стеном, Зубатом стеном, Дурмитором, Медитераном или Жегом – како је насловио радове из тог периода – грејала је огромна унутрашња снага културне баштине (легенде, национална епска традиција, фреско-сликарство); носећи темељно осећање за драму света и трагизам људске судбине он је градио своје дело, а слике Гуслар, Бој на Косову или Бој на Вучјем Долу прави су примери ове сликарске снаге.

Око Лубардине антологијске изложбе, отворене 1. маја 1951. у галерији УЛУС-а,истраживачи и критичари су се сложили да је она прекретница на националној уметничкој сцени. „Овом изложбом се исписује нова страница у хроници наше савремене уметности”, писао је тада Протић поводом изложбе. Она је, пре свега, подстицајан пример релативизације класичних сликарских постулата – стварност, простор, време.То је уједно најава херојског периода Лубардиног стваралаштва – 1951-1956 – који је потврђен и успехом на међународној сцени (Сао Паоло, Токио).

Са још три хронолошка и проблемска сегмента у поставци Лубардиног дела – Сев (1957-1961), Епилог (1962-1967) и Злочин (1968) – Ћуковић завршава своју критичарску експликацију (оправдано и грубо) закључујући да је Лубарда негде средином шездесетих насликао своју последњу слику, пре последње насликане слике. Наиме, после пута у Индију он је изгубио чаробну стваралачку формулу и принципе којима је владао у модернистичкој поетици свог најзрелијег периода. Под насловом „Лубарда у уметничким приликама педесетих година 20. века” Јеша Денегри, у својој студији, између осталог, констатује да је Лубардино учешће на Бијеналу у Венецији 1950. било прерано, а 1960. године прекасно.

Уисториографији ликовне уметности 20. векаПетру Лубарди припада значајно место. Његово исконско осећање камених пучина Црне Горе и слух за епско и драмско осећање света, сублимиран однос према свету, моћ уметничке експресије,сугестивна и узбудљива сликарска материја као и спој националног са универзалним и аутентичним, анимирали су значајне историчарске и критичарске афирмативне диспуте са домаће и интернационалне сцене. То су и најбољи примерци радова из музеја приказани на изложби у Београду потврдили.