Фудбал се играо и у Првом светском рату

Навршило се сто година од завршетка Првог светског рата. У њему се наш народ прославио на бојном пољу и, мада то звучи невероватно, показао да су Срби одлични и на – фудбалском!?

Познато је да су наши ђаци, да не би губили дане у избеглиштву, послати на школовање у савезничке земље. Највише их је било у Француској, где су, између осталог играли у фудбал.

У књизи „Фудбал у Србији 1896-1918” историчар нашег спорта Србислав Ч. Тодоровић је набројао да су српски тимови основани најпре на Корзици (Бастија и Ајачио у марту 1916), а затим у Бузареји (у Алжиру, тадашња француска колонија), Виривилу, Ворелу (код Гренобла), Изесу (Пиринеји), Бањор д` Бигору (код Изеса), Ници (главно стециште наших матураната), Екс ан Провансу, Гајаку, Ниму, Тулузу, Болијеу (кад је пребачена Српска гимназија из Нице), Ажену (између Тулуза и Бордоа), Парк Сен Мору (предграђе Париза), Сиди Белабосу, Бордоу (студентски тим Југославија).

Неки су појачали и француске клубове. Највише се прочуо Јован Ружић (први Србин репрезентативац Југославије), који је са АСФ освојио првенство Париза 1918, а у финалној утакмици је дао два гола и због јаког ударца добио надимак Топовско ђуле.

Тодоровић наводи да је наших фудбалера било и у другим париским клубовима, а и у Лиону, Каену, Монте Карлу, Ници...

Највећи успех од наших тимова постигао је Соко, који је у Риму радио при клубу Рома (нема везе с овим данашњим), па је свом имену додао про Рома. На турниру екипа из савезничких земаља у марту 1918. освојио је прво место.

О нашим фудбалерима у Великој Британији подробно су написали Дејан Зец, Филип Баљкас и Милош Пауновић у „Спорт памти. Српско-британски спортски контакти у време Првог светског рата”.

Фудбал су наши играли и у Грчкој. Већ од опоравка на Крфу, па до Солунског фронта. Вести о њиховим сусретима с грчким и савезничким екипама налазиле су место у ондашњој нашој штампи, која је излазила у Грчкој. Сваки успех лоптача доказивао је животну снагу српског народа, који је издржао праву Голготу.

Али играло се и у окупираној Србији, што је ретко спомињано. Тодоровић наводи: „Кад је окупатор променио тактику и уместо силе почео да употребљава културнија средства да донекле ублажи непријатељско расположење нашег становништва, крајем 1916. Одобрио је одигравање фудбалских утакмица у Србији.”

Он наводи да је најјачи клуб у престоници био Београд, јер су се у њему окупили играчи из клубова, који су престали да постоје пошто је велики број њихових чланова с војском напустио земљу пред окупатором.

„Београд је са аустријским војним одиграо неколико утакмица и све решио у своју корист. На једној утакмици био је и гувернер Србије, који је на крају првог полувремена напустио игру, јер су Београђани већ водили са 2:0, а коначан резултат је био 5:1 у нашу корист”, истиче Тодоровић. „Последњу утакмицу против аустријског војног тима Београд је одиграо на дан пробоја Солунског фронта, 1. септембра 1918. Ову су добили Београђани са резултатом 1:0.”

Поред Београда Тодоровић као јаче тимове наводи Слогу (код Електричне централе), Суз и Конкордију (на Варош-капији).

Али, играло се и у осталим нашим градовима. Тодоровић наводи:

„У унутрашњости најбољи је био клуб Крагујевац. У сусретима с Београдом и аустријским војним тимовима Крагујевчани су увек били бољи. Остали познатији клубови у унутрашњости били су: Српски мач (Ваљево), Обилић (Крушевац), Јавор (Ивањица), Обреновац, Таково (Горњи Милановац), Јасеница (Смедеревска Паланка), Нова Србија (Крагујевац)”...

О фудбалу је давао вести и окупаторски лист „Београдске новине”, који је излазио на хрватском (први лист на латиници у Србији), немачком и мађарском језику.

У преломном месецу за исход рата у њима је, на пример, под насловом „Лопатачи!” објављено 1. септембра 1918:

„Сви они лоптачи (играчи „футбала”) у Београду, који до сада још нису имали прилике да играју, а желе и даље да се баве тим својим спортом, нека се изволе јавити управнику канцеларије средишта за искоришћавање жетве (Enrte-Ververtangs-Zentrale) у згради хотела „Бристол” I. спрат.”

А 24. септембра 1918. су обавестиле заинтересоване вешћу „Спортијске вјежбе”:

„Од сад ће сваког уторника и петка послије подне бити ногометне („футбалске”) вјежбе на игралишту поред резервне болнице „Брчко”.”

То је у близини садашњег Старог Дифа. У тим новинама има и вести о фудбалу у унутрашњости. Ево једне док је српске војска хитала да ослободи отаџбину. У „Вијестима из унутрашњости” дале су „Београдске новине” 21. септембра 1918. под насловом „Ногометна лоптачка утакмица у Горњем Милановцу” ову информацију:

„Ту скоро била је у Горњем Милановцу ногометна лоптачка утакмица, на којој су конкурисали, с једне стране крушевачки студенти, а с друге стране милановачка војна момчад и тамошња студентска момчад. Спорт је био изврстан и испао је првог дана у корист милановачке момчади са 2:0. Другог дана били су крушевачки гости  нешто живљи, те су могли да одлуче игру у своју корист са 1:0. Чист приход од те забаве упутиће се фонду удовица и сирочади.”

Разуме се, приход није био намењен удовицама и сирочади наших војника. Кад је дошло ослобођење ти клубови су се растурили, а обновљени су предратни. Али, фудбалери, који су играли било у иностранству, било у поробљеној отаџбини, наставили су да се баве својим омиљеним спортом, који је и тамо и овде имао свој значај.