Горанско оро уз зурле и тупане

Косовска Митровица, Гора – Подно самих врхова Шар-планине угнездило се 18 села у којима живи нешто више од 4.000 Горанаца, припадника народа јужнословенског порекла. Ислам су примили у 16. веку, а масовно постају муслимани крајем 18. и почетком 19. века. Говоре српски језик, или, како они кажу, „нашински”.

Магистралним путем Приштина–Призрен стиже се до Горе. На петом километру од скретања за Драгаш (некада настањен само Горанцима, а у коме од 1999. живе и Албанци) наставља се пут за Албанију. На путу мимоилазимо тек покоју патролу полиције или возило Кфора: овде су за безбедност задужени војници из турског контингента. Настављамо ка селу Враништу, према ледини Влашка на којој је први дан ђурђевданског славља. Ове године Република Србија, Министарство за културу и Министарство за КиМ помогли су ђурђевданске свечаности које се овде славе у четири села четири дана. И у осталим селима Горанци славе Ђурђевдан. Први дан је у Влашки, на ледини окруженој брезама, на којој је већ од раних јутарњих сати почео да се окупља народ, упркос киши и прохладном времену. Пристижу колима из читаве Србије, Македоније, Италије, Белгије... Овде у Гори важи правило – „где год да си, на Ђурђевдан у Гори да си”.

Пре гостију, стигле су роштиљџије и продавци свакојаких сувенира. Шири се мирис пљескавица, вруће јагњетине и телетине, са рингишпила одзвања граја млађарије. Полиција усмерава колоне аутомобила. Гаца се по блату, али су сви, нарочито девојке и младићи, максимално дотерани, јер ђурђевданско окупљање је и прилика за упознавање. Свадбе, којих је највише на јесен, обично су круна сусрета који се овде догоде.

Пажњу посебно привлаче жене и девојке у традиционалним горанским ношњама. Удате носе црне мантиле и капе извезене у срми, а девојке су у белим ношњама. Ствар је престижа која ће више дуката на глави и око врата да носи. Сви чекају да крене оро, традиционално горанско коло. Долазак тупана (гочева) заказан је за 13 сати.

У традиционалној горанској ношњи, са мужем, ћеркама Јасмином и Матилдом и братаницом Маринелом, дошла је и Мерсиха Мемиши, да заигра ђурђевданско оро. Мерсиха студира у Косовској Митровици, а на предавања је вози муж Мирсадин, који је на бироу за незапослене, баш као и 90 одсто Горанаца који су остали у Броду, Враништу, Радеши, Глобочици, Љубовишту, Рапчи... Недалеко, стоји и њен отац Дестани Неџмидин, директор Економско-туристичке школе, која је од пре две године у Млики, пошто су претходно Албанци забранили учење по програмима Републике Србије. Каже нам да је овде Горанаца све мање, многи се одселили, па тако сада у четири смене и 11 одељења има 111 ђака. А некада је било 350 средњошколаца.

Ту је и Илијаз Мусамедин из Кукољана, који се својевремено из Београда вратио у своје родно село. Незапослен је и он, али вели да је то „никаква мука” у поређењу са страхом и неизвесношћу са којима се свакодневно сусрећу: од 1999. до данас на територији Космета убијено је 15 Горанаца. Само у селима у Гори убијено је троје. О тешком животу Горанаца после доласка Кфора и Унмика сведочи нам и Алија Абди, координатор општине Гора. Некада је, каже, у Гори било 18.000 Горанаца, сада их има једва 5.000. Многи су узели и азил у иностранству. У косметским градовима једва да их и има. У Приштини је некада, само пореклом из Глобочице, било 50 породица, сада само две. Процењује се, казује Абди, да у Србији и иностранству има око 30.000 Горанаца. У Сијени, у Италији, има их чак 4.000.

– Али, где год да су, наши Горанци на Ђурђевдан овде долазе. Скупљају се сви печалбари – сластичари, бурегџије, доктори, професори... Традиција нам тако налаже – наглашава Алија и вели да докле год је Србија на овим просторима, и Горанца ће бити.