Буђење генерације, у фрагментима

Комад „Лице од стакла” Марије Караклајић (Битеф театар, СКЦ, режија Ања Суша), актуелне добитнице Михизове награде за драмски текст, може се препричати у само две реченице: Тржни центар у било ком граду на планети. Петоро људи који воде беспредметне свакодневне разговоре, а онда пиштољ опали као у Чеховљевом „Галебу”... 

Оне на први поглед не говоре много, али иза бесмисла и необјашњивог, Марија Караклајић пише о озбиљним темама: односу жртве и злочина, идентитету, људској рањивости, немогућности успостављања истините интимности, безличности живота у великим градовима. Попут „Супермаркета” Биљане Србљановић, комад „Лице од стакла” наглашава ништавило савременог човека чији се поступци, као у супермаркету, врте кроз исте односе, грешке и преиспитивања. И све би то била општа места којима се позориште бави, да Марија Караклајић, припадница најмлађе генерације домаћих драмских писаца (ако за потребе текста савремено драмско стваралаштво одредимо генерацијски и анализирамо дела писаца који у просеку имају око тридесетак година), не експериментише са формом, стварајући монолошки и дијалошки поетски текст у коме нема готових решења и тумачења, већ публика треба сама да изведе закључке и поуке.

 Попут Брехта, Марија Караклајић захтева од публике да се пробуди, мисли својом главом и не ужива у представи као неутралном естетском догађају.

Поред тематске различитости, овај комад третира позоришни ангажман кроз свакодневицу (што је карактеристика и других аутора: Милене Марковић, Филипа Вујошевића, Милене Богавац). Али „Лице од стакла” представља и наставак извођења дела младих савремених драмских писаца на сценама наших институционалних позоришта, која коначно почињу да подржавају експеримент вршећи истовремено јошједну мисију – анализу, са дистанце, шта нам се заправо десило у последњих петнаестгодина.

Друштвена критика

Аналогно томе, наше друштвене појаве у овом тренутку српске драматургије „критикују” Милена Богавац, Маја Пелевић и Филип Вујошевић пишући о новој српској стварности која и даље трпи последице ратова, сиромаштва, бесмислене политике. И можда је све почело пројектом „Нова драма” у Народном позоришту који је кроз радионице и јавно читање драмских комада показао да постоје писци изван званичног тока (Нушић, Стерија, Душан Ковачевић...), а који опет прате европске тенденције новог брутализма ( Марко Рејвенхил, Сара Кејн, Енда Волш, Маријус фон Мајенбург, Василиј Сигаров).

Заједничке карактеристике нових писаца у складу са правцем који следе су: фрагментарна драматургија, филмски језик, ликови летаргичне, изгубљене генерације, како је најчешће називају, која је сад већ у средњим годинама, а која је детињство или младост провела под санкцијама, без пасоша, солидног посла, амбиције и циљева. О томе пише и Филип Вујошевић у комаду „Халфлајф” (драма се у режији Ане Томовић тренутно игра у позоришту Атеље 212) смештајући радњу драме испод земље, у подземну станицу „код Вука” где неколико младих људи своје време проводи играјући компјутерску игрицу каунтер страјк. Немајући свест о алтернативним животним могућностима, они у компјутерској игрици виде смисао живота – религиозну посвећеност. Ови млади људи су заробљени између потребе за сигурношћу (сцена када Милица лута ходницима станице правећи балоне од сапунице) и стварности која им сваки пут опали нови шамар.

(/slika2)„Драму сам написао 2005. године. То је био један специфичан моменат након 5. октобра када се све покреће, а онда, када боље погледате, управо та млада генерација, која је изгубила велики део одрастања, наставља да буде негде на крају реда. А, с друге стране, неки људи средње генерације дохватили су се позиција и тронова почевши да се понашају као људи који се нису довољно иживели. И они су изгубили петнаест година живота због чега је у Србији све померено. Због тога сам желео да мој комад буде ангажован. На почетку драме намерно сам нагласио да се радња дешава у „Слобиној станици”, највећем грађевинском пројекту деведесетих и великом поносу тадашње власти”, каже Филип Вујошевић.

Сматрајући да у нашем позоришту не постоји континуитет у извођењу младих писаца, који су увек постојали, али их управе нису стављале на репертоаре, он потцртава тезу да је и његов комад настао под утицајем драматургије Милене Марковић и Биљане Србљановић, а да прати садржаје и ток урбаних тема којима се можда најдиректније и огољеније бави Милена Богавац.

Поздрав из Београда

Како изгледа психолошки профил навијача деведесетих у Србији („North Force”), шта је балканска женственост и због чега је Србија на првом месту по броју абортуса у Европи („Црвена – секс и последице”), шта су београдске ловачке приче по кафићима („Fake – порно”, пројекат сестара Богавац) о имагинарним авионима, камионима и лудачко страственом сексу, који се заправо никад није догодио, само су нека питања којима се бавила Милена Богавац у својим драмама, духовито, без туробности и чемера. Тако је написан и комад „Тџ” (сцена „Мата Милошевић” ФДУ, који је објављен у Театрону), у којем ауторка не осуђује своје ликове,иако памфлетски описује животе младих људи у време бомбардовања, заинтересоване само за херион и забаву.

Болне теме могу се приказати одмерено, духовито, натуралистички, али не буквално реалистички. Сматрајући да је домаће позориште досадно, традиционално и старомодно, Милена Богавац пише комад „Драги тата” (награђен на конкурсу ЈДП-а за најбољи драмски текст где се и изводи, на сцени Студио у режији Бориса Лијешевића ) који говори о потреби једне девојчице за својим оцем. Он је отишао, али се она с тим не мири те му стално шаље разгледнице, које не зна где да пошаље (отуда у поднаслову комада стоји „Поздрав из Београда”). У уводним дидаскалијама комада, Богавчева описује да је један зид до плафона прелепљен разгледницама у неколико слојева тако да се види слика, али не и страна са текстом. Комад „Драги тата”, у ствари, објашњава колико је важна фигура оца у процесу одрастања, као ауторитета који успоставља систем вредности. Ово није породична, већ друштвено ангажована драма, јер је место догађања Србија, у којој су правила једне грађанске породице замењена стилом живота естрадних помодара.

Српско село и легенда о љубави

Међутим, двадесетогодишњи Душан Спасојевић направио је отклон од урбаних тема комадом „Одумирање” (Атеље 212, режија Егон Савин). Наиме, после дуго времена у домаћој драмској књижевности појавио се текст који се бави темом савременог српског села. На традицији драме Милице Новковић „Камен за под главу” (1977), Душан Спасојевић радњу комада смешта у опустело, проређено и већ полуживо српско село. У њему су мушкарци или пропали или „под земљом” која се продаје у бесцење или живе са жељом да их греје сунце туђег неба, а жене – ћутљиве мученице, паћенице и самохране мајке. Кроз овај рурални „исечак из живота”, писац све доводи у питање: морал, традиционалне вредности, патријархалну свест, мит, користољубље (син продаје очеву земљу чак и гроб). Корупција је изнад смрти и живота.

Мит и легенда служе позоришту као универзални основ на коме се граде садржаји новог времена. Тако је и са „Скочиђевојком” Маје Пелевић (СНП, режија Кокан Младеновић), која је написана по мотивима приповетке Стјепана Митрова Љубише, брижљивог хроничара црногорске и приморске историје. Приповедач заправо обрађује легенду о „Скочиђевојци”, која је настала почетком 15. века, а говори о Ружи, која је упорно и безнадежно чекала драгог да се врати из рата. Текст Пелевићеве је сада метафора за немилосрдност данашњег времена у коме осећаја, сентимента и емпатије више нема. Како наглашава Кокан Младеновић, у легенди, као и Љубишиној приповеци, препознали смо карактеристику нашег времена. Људи из 15. и 18. века личе на наше савременике који хладно одлучују о нашим судбинама, којима наше емоције не значе ништа.