Лоренс од Латинске Америке

Неки се у Сједињеним Америчким Државама већ прибојавају да би се могло догодити да је редитељ Стивен Содерберг у свом најновијем филму о Ернесту Че Гевари, овог комунистичког револуционара, саборца Фидела Кастра у борби за ослобођење Кубе од империјалистичке владе, портретисао као хероја којег је на крају убила ЦИА. Други, који су видели макар и делиће ове четворосатне епске сторије распоређене у два засебна филма под називом „Аргентина” и „Герила”, тврде да ће овај Содербергов филм волети сви они који су волели „Лоренса од Арабије” Дејвида Лина (Оскар, 1962) у чијем се првом делу публика суочавала са успоном, сновима и снагом енигматичног хероја који се борио у узалудним биткама, а у другом са његовим личним, логистичким и политичким падом и стварима које су се окренуле против њега.

Како било, тек једни и други се слажу да ће дводелни филмски еп о Че Гевари бити један од најинтригантнијих и најконтроверзнијих момената на предстојећем 61. Канском филмском фестивалу (нису додуше гледали политички провокативни Кустуричин документарац „Марадона”), на којем ће Содербергово дело имати ускоро светску премијеру у програму у којем ће бити приказани сви потенцијални овогодишњи лауреати за „Златну палму”.

Брандонски мрзовољан герилац

Коначни суд о филму даће и публика и критичари тек када га буду видели ускоро у Кану, у који ће се од 14. до 25. маја уселити читава армија филмаџија из целог света (аутори и протагонисти више од 1900 филмова, продуценти, дистрибутери, купци и продавци, више од 4500 извештача, критичара, новинара, камермана, фоторепортера...). У међувремену им остаје да мање или више верују суду репортера„Variety” који је део свог времена провео на снимању и „Аргентине” и „Гериле” и који је већ Содерберговом делу наденуо назив „Лоренс од Латинске Америке”. Такав је, наводно, и сам лик Че Геваре у тумачењу врсног америчког глумца латинског порекла, оскаровца Бенисија дел Тора. Додуше Дел Тору је већ приписана и брандоновска мрзовоља и сувише дубине и перфекције у тумачењу лика, као и очигледна намера да се овом улогом уврсти у трку за новог Оскара.

За сценарио Питера Бачмена каже се да је „проклето добар”, као целина добро упарен, чврст и да има и све елементе ратне саге. У „Аргентини” тежиште приче је на Чеовој и Фиделовој бици против снага кубанског диктатора Батисте, а сама прича почиње током заједничког бродског путовања од Мексика до Кубе од 1956. до краја 1958. године и коначне победе кубанске револуције. У „Герили”, сценариста и сам Содерберг фокусирани су на Че Геварину револуционарну истрајност која га је навела да се одрекне комфора у кубанској влади и запали фитиљ револуције у Боливији 1966-1967. године. „Герила” је дакле филмска прича о рушењу, изолацији, звуцима сопственог реторичког предива упућеног утварама реалног света и времена, коначно и о трагичној смрти, у сеоској школи када је легендарног Гевару, наводно, убио пијани боливијски војник.

Романтична икона

(/slika2)Све у свему, „Аргентина” је филм о срцу, истрајности и тријумфу, док је „Герила” када се свему томе одузме ветар који дува у једра. Оба филма заједно, свакако ће подгрејати мит о Ернесту Че Гевари, једној од најаутентичнијих и најпопуларнијих личности 20. века. Један амерички историчар је у својим белешкама записао и следеће: „ Да бисте трајали као романтична икона, није само довољно да умрете млади, већ да умрете безнадежно. Ернесто Че Гевара је испунио оба ова критеријума. Када се о Чеу размишља као о хероју, то је више у смислу Бајрона него Маркса”.

Зимус на Берлинском фестивалу, на чијем су се маркету довршавали продуцентски послови везани за затварање финансијске конструкције Содербергових филмова, писано је пуно о Че Гевари, његовој личној и револуционарној биографији, љубавима и разочарањима, али и разлозима зашто се његов лик још увек носи на мајицама младића и девојака широм света. Било је и гласова да је Че и данас „способан да запали фитиљ какве нове револуције”, али и оних који замерају аутору филмова о њему што никада нису приказали и његову, наводну, „мрачну страну” као што је егзекуција шест стотина политичких затвореника, који су убијени без суђења у шуми Ла Кабана. Било је и оних који су га у својим текстовима називали и „аргентинским троцкистом”, чак „стаљинистом”, „доктором који је постао лични ађутант Фидела Кастра” и слично. Насупрот оваквим писанијама стајала су и она у којима је Ернесто Че Гевара називан „бриљантним револуционарним тактичарем и ратником, великим човеком који се није либио да стане на страну малих”.

Тако Ернесто Че Гевара и дан-данас, у 21. веку, изазива контроверзе али и велико поштовање. Кажу да је Бенисио дел Торо који је отелотворио оваквог јунака у Содерберговој филмској епици, заиста на висини изузетно деликатног задатка. За Стивена Содерберга, Оскарима и „Златном палмом” награђиваног аутора филмова какви су „Секс, лажи и видео траке”, „Ерин Брокович”, „Трафик”, „Добри Немац” или серијал о Оушену, кажу да већ дуго сам себе „држи под кључем” и ван домета радознале јавности. Наравно, све до Канског фестивала и гламурозне светске премијере.