Последње збогом

Прави новинари умиру бар четири пута: кад се заљубе, ако из било ког разлога морају да оставе перо, када их живот заскочи морањем да се опросте од пријатеља овако, новинским текстом, и кад неопозиво оду. Никад краја...

Јова је био велики репортер „Илустроване Политике” док је и она била велика, у време када су у њој, или за њу, радили неки од најбољих новинара „Политикине” куће, са ових простора и из света, а таква и толика конкуренција није трпела осредњост.

Репортаже су му личиле на приповетке које је прво исписивао живот, а кроз новинарство га је одувек водило човекољубље, никад политика, мржња, интерес или похлепа, ваљда због сазнања да је много лакше некога оцрнити него му помоћи. Најчешће је био окружен људима који мисле слично, али је, свеједно, имао мноштво пријатеља. Стицао их је свуда, а навише на регатама „Илустроване”, које је организовао у време кад су нам реке протицале једино сновима, а чамци били сувишан отпад.

У ову професију крочио је кроз „мали екран” са Јованом Шћекићем и Душаном Митевићем, да би већ средином седамдесетих открио да боље зна да пише него да се слика. Никад се неће установити шта је Телевизија тиме изгубила, али памтиће се шта су новине добиле.

Био је Дорћолац, Београђанин и грађанин света. Тим редом.

Себи је, као свету дужност, наменио да, кад год може, свакоме помогне, да га обрадује, разгали или бар насмеје, а у четвртак, 15. новембра, успео је и да растужи – и оне који су га познавали, и оне који су га само прочитали.

Збогом, стари друже. И довиђења.