Poslednje zbogom

Pravi novinari umiru bar četiri puta: kad se zaljube, ako iz bilo kog razloga moraju da ostave pero, kada ih život zaskoči moranjem da se oproste od prijatelja ovako, novinskim tekstom, i kad neopozivo odu. Nikad kraja...

Jova je bio veliki reporter „Ilustrovane Politike” dok je i ona bila velika, u vreme kada su u njoj, ili za nju, radili neki od najboljih novinara „Politikine” kuće, sa ovih prostora i iz sveta, a takva i tolika konkurencija nije trpela osrednjost.

Reportaže su mu ličile na pripovetke koje je prvo ispisivao život, a kroz novinarstvo ga je oduvek vodilo čovekoljublje, nikad politika, mržnja, interes ili pohlepa, valjda zbog saznanja da je mnogo lakše nekoga ocrniti nego mu pomoći. Najčešće je bio okružen ljudima koji misle slično, ali je, svejedno, imao mnoštvo prijatelja. Sticao ih je svuda, a naviše na regatama „Ilustrovane”, koje je organizovao u vreme kad su nam reke proticale jedino snovima, a čamci bili suvišan otpad.

U ovu profesiju kročio je kroz „mali ekran” sa Jovanom Šćekićem i Dušanom Mitevićem, da bi već sredinom sedamdesetih otkrio da bolje zna da piše nego da se slika. Nikad se neće ustanoviti šta je Televizija time izgubila, ali pamtiće se šta su novine dobile.

Bio je Dorćolac, Beograđanin i građanin sveta. Tim redom.

Sebi je, kao svetu dužnost, namenio da, kad god može, svakome pomogne, da ga obraduje, razgali ili bar nasmeje, a u četvrtak, 15. novembra, uspeo je i da rastuži – i one koji su ga poznavali, i one koji su ga samo pročitali.

Zbogom, stari druže. I doviđenja.