Нови живот мостарског храма

Склопљених дланова у молитви и погледа упртог у небо, Срби из долине Неретве, земље и расејања дочекали су и тај дан. Петнаест година откада је опљачкан, запаљен и срушен до темеља, саборни храм Свете тројице, опет ће се уздићи над Мостаром. У манастиру Житомислић данас ће се окупити највиши државни званичници из Србије, Републике Српске, Босне и Херцеговине, високе званице из света, привредници, уметници и сви они који су дали прилог за обнову ове светиње .

Саборни храм Свете тројице у насељу Бјелушине био је један од најлепших и највиших православних храмова на Балкану.Грађен је у периоду између 1863. и 1873.године пред крај турске владавине. Новац за градњу је баш као и данас дао српски народ, али и други, попут султана Абдула Азиза који је послао велики прилог. Остало је забележено да је српски живаљ само у првој години прикупио 160.000 гроша за ову богомољу. И извесни Прокопије Чокорило, само у Русији за њу је прикупио око 10.000 дуката. Градитељи овог православног храма у Мостару били су Херцеговац Спасоје Вулић и познати и, на читавом Балкану цењени, неимар Андреј Дамјанов.

Осим непроцењиве вредности коју је, као православни храм, имала за српски народ, она је била и за друге народе симбол града на Неретви. Монументална и живописна, са историјом дугачком скоро век и по била је неодвојиви део разгледнице Херцеговине и Мостара. У обнови јер стала последња у ред, па се не може превидети ни симболика да је дочекала своје поновно рађање тек пошто су потпуно реновиране или делимично обновљене све цркве и манастири у Херцеговини. А у последњем рату готово ниједна православна богомоља није поштеђена.

Пошто је опљачкана и запаљена, црква Свете тројице је и минирана. Почетком ратне 1993. године из једне грађевинске фирме у западној Херцеговини данима је допреман експлозив и пажљиво припремано рушење са намером да ни камен на камену не остане. Починиоци су тај тренутак забележили и камером. Причало се и да је то била својеврсна представа за све осим за Србе који ни годину дана од почетка ратних дејстава нису напустили Мостар.

(/slika2)Петнаест година касније Србе повратнике у Мостар не занима ко су одговорни појединци, па и грађевинска фирма из Метковића која је добила ексклузиван посао рушења најупечатљивијег трага српског постојања у долини Неретве.Не постављају питање зашто нису одговарали за ова недела. Можда и због тога што их данас према проценама федералног Завода за статистику у Мостару има тек око четири хиљаде. А према попису становништва из 1991. у Мостару је живело око 29.000 Срба или 19 одсто укупног становништва. Важно је, кажу, једино да се у Бјелушинама поново уздигне саборна црква, а то ће бити и најгласнији позив да се сви опет врате на своја огњишта.

Осим саборне цркве у ратује срушен и храм Рођења пресвете Богородице, познат као Стара црква.Она потиче чак из прве половине петнаестог века. Обновљена је донацијом немачке владе и освештана крајем 2004. године, те се у њој редовно обављају богослужења. У рату је уништен и Владичански двор који је до 1992. био седиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске, као и парохијска кућа.

Обнова је, кажу они који служе православним храмовима, данас најважнија. Она обнавља нас, а онда и светиње. Овај молитвени дом јединствен по својој раскоши и лепоти, тврде, никада није био само грађевина него слика храма Божијегкоји сваки верник носи у себи.

Јелица Антељ

-----------------------------------------------------

За обнову 7,5 милиона евра

На донаторској вечери у манастиру Житомислић прикупиће се новац за прву фазу грађевинских радова. Очекује се 2,5 милиона евра. По анексу 8. Дејтонског споразума и по правилима које прописује Завод за заштиту споменика културе и Унеско аутентичан начин градње ће захтевати доста времена. За реконструкцију целог комплекса саборне цркве Свете тројице, опремање Владичанског двора, Старе цркве, парохијског дома и старе школе, али и уметничке радове у цркви – иконостаса у позлати и злату, фрескописа и иконописа биће потребно око 7,5 милиона евра.