Катедра и министар

Проблем мале пролазности студената Географског факултета у Београду код по строгоћи познате професорке стигао је и до министара просвете у Влади Србије. Како сам и сам у образовном процесу на универзитету, прво што ми је пало на ум јесте питање ко је све у том ланцу одлучивања заказао да би се тиме и министар бавио? Да ли је то једна од оних појава (која и није ретка код нас), да, када неке особе изаберете у неко звање, на неку управљачку (директорску) или политичку функцију, оне то доживљавају, а и понашају се, као да су над тим стекле неки вид власништва. Изгледа да су то особе које себи и не постављају питање ко им је послодавац. У случају нас у просвети, као да нисмо свесни да су наши послодавци родитељи ђака или студената, од чијих доприноса се нама плаћа за посао који обављамо.

Сличан проблем смо пре десетак година имали и на студијском програму факултета на коме радим. На састанку катедре на чији иначе предлог научно-наставно веће одређује одговорне наставнике за поједине предмете, од „проблематичног” колеге тражили смо одговор „да ли је предмет на коме је он одговорни наставник важнији за образовни профил инжењера од предмета нас осталих”. Након тога је следио услов, да ће подршку катедре одговорни наставник добити када критериј пролазности прилагоди просечном студенту, да његов предмет може спремити за месец дана. Тако је проблем решен на нивоу образовне јединице на којој је и настао.

А што се тиче „великих професора”, они своју величину не граде на малој пролазности студената, већ публиковањем радова у водећим научним часописима или њиховим излагањем на научним скуповима пред приближно себи равнима. То су места где се проверава нечија научна и професорска величина.

Др П. Петровић, Бањалука