Свака част Парижанима
Велики сам љубитељ тениса и страстан навијач Новака Ђоковића. То ми је био изговор да ове године супрузи предложим пут у Париз на Ролан Гарос. Није могла да ме одбије, иако обоје имамо по 75 година. Хтели смо да поново видимо Париз, као давне 1972. године. Но, ово није прича о тенису, иако је био невероватан доживљај бити на централном терену, 8. јуна ове године. Ово је прича о дивним догађајима који су нам улепшали боравак, иако је Париз доживљај сам за себе.
Први случај: Ушли смо у подземну железницу на улаз где се карте купују само картицом. Питао сам се како да решим тај проблем, па сам извадио пет евра и замолио једног пролазника да ми купи две карте. Иначе оне коштају евро и по. Човек ми је без речи пружио карте и одбио да узме новац, само се благо насмејао и отишао.
Други случај: опет у подземној железници. Упорно сам тражио како да дођем до линије за наше одредиште. Било је доста ознака, али никако да нађем прави. Уто нам је пришла дама средњих година, која је видела да се не сналазимо и упитала куда идемо. Када смо јој рекли, позвала нас је да је пратимо и 20 минута нас је водила кроз ходнике док нас није довела до наше линије. Само је рекла да ће за два минута доћи наш воз, поздравила се и кренула назад. Значи да је 40 минута утрошила да би нам помогла.
Трећи случај: стали смо у ред да купимо карте за музеј „Орсеј” (адаптирана железничка станица у музеј). Ред је био око километар и по. Стрпљиво смо се кретали у круг, као и сви посетиоци. Негде на половини растојања до улаза пришао нам је човек у униформи који надгледа ред и мене и супругу извео из реда, одвео до улаза и пустио преко реда.
Ово пишем 17. новембра, иако смо видели да је врх француске бестидно увредио председника државе која је покренула победу у Великом рату, тиме што није седео у првом реду. Без обзира на то, Парижанима свака част.
Слободан Радуловић,
Нови Сад
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


