ЂАВОЉИ ЧВОР

Америчке демократе као да су уклете током ове изборне трке за председничку номинацију. Навијачи Барака Обаме и Хилари Клинтон увезали су ђаволски чвор: њему и даље ускраћују победу, њу спасавају пораза.

Дилему би, може и то да се догоди, могли да укину тзв. суперделегати – 796 чланова Конгреса и других партијских лидера који на страначкој конвенцији у августу могу да подрже кога желе. Морали би, дакле, да изврше једно политичко убиство. Или сенатора из Илинојиса или сенаторке из Њујорка.

У ваздуху титра питање: да ли би то било равно страначком самоубиству демократа? Или ће Клинтонова коначно попустити пред бројкама које потиру њене претензије и Обами препустити да покуша да прекине осмогодишњу владавину републиканаца?

После два катастрофална мандата Џорџа В. Буша, може се очекивати да Америка изгласа промену која би је извукла из ратова у Ираку и Авганистану и спасла рецесије која је закуцала на врата. Било би логично, али проблем је у понуди демократа: они нуде или 46-годишњег динамичног афроамериканца или 60-годишњу изразито амбициозну жену.

Да ли је Америка спремна за такве иновације? Сумњам. Неспремност бирача да гласају за црнца средњег имена Хусеин, или за председницу у сукњи лако може да значи да републикански кандидат Џон Мекејн добије – из нехата. Што се демократије тиче, успех би био савршен. Замало црнац, замало жена. Бирачи одлучују.

Обамина трка са Хилари је заморна. Готово гладијаторски обрачун до последњег даха. Чека их још шест држава. Он не посустаје, она се не предаје. Уместо да се већ концентришу на новембарски дуел са Мекејном, претенденти за председничку номинацију и даље воде исцрпљујући рат.

Млад и политички неиспробан, црни сенатор се досад показао успешнијим у сакупљању гласова по савезним државама и има малу предност у односу на сенаторку из Њујорка. Обама је донекле успео да својим визионарским тоном и отварањем наде од Хилари направи узор старе клинтоновске ере збрљаног прагматизма. Она се, у инат, не предаје.

Клинтонова је током кампање показала да је борбени дух једно од њених најјачих оружја. Вукла је бреме мужа и била најбоља када је била под највећим притиском. Али, колико год компетентна, није до краја јасно одговорила шта заиста хоће.

Ако ништа друго, трећа жена која у америчкој историји тражи председничку номинацију показала је да је најважнија функција на свету надомак жене. Ако не сад, оно у блиској будућности. Остаје међутим још једна дилема: да ли Америка после два Буша хоће династију два Клинтона? Изгледа да није приправна да се коцка.

Ривалство и неизвесност су учинили да током кампање и Обама и Клинтонова скину беле рукавице учтивости. Земља која воли да је зову лидером слободног света није имуна на прљаве кампање. Обама ривала бомбардује негативним порукама кршећи обећање да ће све бити цивилизовано. Хилари узвраћа брутално. Њен спот подсећа Американце на највеће трагедије: на крах 1929, Перл Харбур, берлинску и кубанску кризу, Осаму бин Ладена, ураган Катрину. Обама се подразумева.

Демократска странка је у проблему. Чланство је осуђено да прати рововски рат двоје својих кандидата. Шири се замор који прети апстиненцијом, чак и гласањем за Мекејна уколико њихов фаворит изгуби. Обама и Клинтонова следе сопствене интересе, што је нормално, и продужавају трку, али партијски имиџ кородира. Ко код да се избори за номинацију, мораће доста времена да проведе смирујући противнике унутар сопствене странке.

Зато би, када се све сабере, за Хилари сада било мудрије да се повуче. Зарад интереса странке. Али, пошто је бивша прва дама одбила такве позиве, уверена и по цену нових задуживања да је права личност која може да победи републиканца, Обама је отворио нов фронт. После победе у Северној Каролини и тесног пораза у Индијани од суперделегата је затражио да га прогласе победником. За сада ништа.

Сага се наставља. Хилари се бодри повицима „пуном брзином ка Белој кући”, али Обама је ипак ближи циљу. Постбушовска Америка демократа спремна је за један свежији старт. Нико више не персонификује такву Америку од Обаме. Странка је већ показала да је спремна да прихвати ризик и да црног сенатора номинује за председника. Вежбанка из демократије или авантура?

Повлачење или пораз Клинтонове би значило да Обама иде на Мекејна. Била би то још једна трка младости против старости, обећања против искуства. Трка у чијем би се епицентру нашао један од најдубљих и најдужих проблема Америке које описује само једна реч: раса.

После избора у Пенсилванији рекао сам на телевизији Б92 да је то крај мита о Обами, мада не и крај Барака Обаме. И даље не верујем да он може да успе до краја. Да се усели у Белу кућу.

У ноћи прве победе у Ајови, Обама је кренуо у освајање пута за Белу кућу, али многи су говорили да је сувише млад, сувише неискусан, сувише неодређен и, многим Американцима – сувише црн. Америка је конзервативнија него што изгледа на филмовима. А и Холивуд одавно потајно шаље поруке: у катаклизмичким сценаријима, у Белој кући седи – црнац. Случајно? Не.

Обамини проблеми, сем оних око људи које би довео у Белу кућу, своде се још на најмање три области:

Прво. Политичар који се залаже за социјалну политику не пролази лако у временима рецесије. Суочен са отпором белих бирача радничке класе, као у Пенсилванији, он покушава да их придобије упадајући у нереална обећања: здравствено осигурање које субвенционише држава, инфраструктурне пројекте од 100 милијарди долара и еколошке програме од 160 милијарди, смањење пореза и повећање минималне зараде. Бирачи не верују људима који обећавају чуда.

Друго. Обама би да што пре заврши два америчка рата. То исто жели и много Американаца, прижељкујући да њихова земља прво победи. Прошла искуства демократа показују да у временима рата кандидати са пацифистичком агендом слабо пролазе. Никсон је победио у време Вијетнама. Буш млађи убедљиво тријумфовао усред ирачког хаоса.

Треће. Опште је познато да Хилари Клинтон привлачи старије бираче, жене и белу радничку класу, док је Обама фаворит младих, афроамериканаца и либералне елите. Обамин проблем је у нарушеној страначкој лојалности, а он слабије успева код неопредељених – што садашњој и будућој трци и даје драматику.

И док се сваким новим даном Барак и Хилари међусобно уништавају, губи се време за кључно суочавање са Мекејном који дотерује све пропусте своје лоше стартне позиције. Уочи новембарских избора, то је велика, ако не и одлучујућа предност хваљеног ветерана вијетнамског рата чијој би победи највише допринело само то што за ривала има црнца или жену.