Калупи за мозак

Када обичан човек разочарано каже да су сви политичари лопови, наука хладно узврати да је то „некритичко уопштавање, генерализован став проистекао из разочарања бирача понашањем појединих политичара”.

Бирачи у Србији су сурови према политичарима које не воле а склони су да своје неурозе и мане прогласе врлинама. То је слика до које су дошли људи који су уз помоћ науке хтели да одговоре на питања како грађани Србије виде политичаре и како они виде људе чији их гласови учине моћницима.

Небојша Јовановић, психолог и власник психолошко-едукативног центра Академија успеха, каже: „Бирачи у великој мери политичаре виде ирационално и некритично. Политичаре деле на оне које воле, и који за њих имају све позитивне особине, и оне које не подносе, и који су оличење лошег. Бирачи као да имају црно-беле наочаре. Црне за политичаре које не подносе, а беле за оне које воле. Бирачи у политичарима пројектују сопствене особине – гласају за оне које виде, свесно или несвесно, као сличне себи. За оне који ће, доласком на власт, подржати њихова уверења и учинити њихове симптоме уобичајеним. Уместо суочавања са сопственим неуротичним понашањима, особа тежи друштву у којем ће таква понашања бити критеријуми нормалности и лишити је потребе да се мења. Његош је то сликовитo изразио стихом ’Гледа мајмун себе у зрцалу…’”

Представа коју бирачи имају о политичарима у великој мери је одређена њиховим социјалним статусом и образовањем при чему су мање образоване особе склоније да реагују аутоматски, по матрицама, које називају и „калупима за мозак”. Како каже Јовановић, грађанин има способност да се тренутно, ненамерно, несвесно „једини”, као хемијски елемент, с другим члановима групе удружи управо по тим матрицама понашања. Једна матрица је „Зависност” и то је она позната склоност појединца и групе да траже великог вођу заштитника који грми, на пример: „Нико не сме да вас бије”. Други калуп је: „Бори се или бежи” где се људи окупљају ради борбе против нечега или некога, или ради бега од нечега или некога, јер су „Сви против нас”. Трећа матрица–калуп је „Репродукција” где се група окупља око неког „месије” који обећава „бољи живот”.

Када политичар својим понашањем успешно укључи неку од матрица код бирача, он постаје харизматски вођа. За њега се аутоматски, без размишљања, каче ментални калупи групе и бирачи се лепе за њега. У већини случајева народ се при избору својих вођа и политичких опција више руководи ирационалним и несвесним, него рационалном проценом сопствених интереса и интереса државе.

Слика о политичарима се веома ретко мења јер: „Оно што није створено рационалним мишљењем не може се ни променити аргументима. Све оно што се не уклапа у већ створену слику аутоматски се одбацује, умањује или деградира, налазе му се неки ниски мотиви. Не кажем да је немогуће да човек изађе из матрице и верујем у могућност ослобађања човека од ’калупа за мозак’. Али, таква врста просветљења се дешава ретким појединцима који стекну мало мудрости. Народ као целина не може бити мудар, колико код га у кампањама убеђивали да јесте. Зато се од избора до избора углавном вртимо укруг”, каже Јовановић.

За уопштену и упрошћену слику политичара нису криви само бирачи него и политичари који често желе да се прикажу као „типични представници одређене социјалне групе, одређеног типа личности или типа патологије. Оно што је типично, губи елементе уникатности а тиме и личности. То постаје роба, бренд, симбол, имиџ”. Можда политичари сами себе претварају у одређени модел да би се лакше допали грађанима, а можда их маркетиншки тимови „упакују” у јасно одређени лик, односно улогу како би лакше ушли под кожу бирачима.

Као што бирачи у политичарима траже слику сопствених особина, нарави, незадовољстава, тако и политичари бираче виде као свој одраз у огледалу. Јовановић каже да се то углавном одвија на несвесном нивоу, на коме већина политичара верује да је народ лаковеран, помало тупав и подложан завођењу, улагивању и манипулацијама. Отуда су кампање пуне обећања за које је и политичару, који их изговара, јасно да неће моћи да их испуни и поред најбоље воље. Јовановић је уверен да „би се неко могао успешно улагивати и манипулисати, он у једном моменту мора почети да верује у своје лажи, мора да се уживи у њих и да постане квазиличност”.

Он каже да се осећања политичара према народу „углавном крећу између презира и сажаљења када се осете кривим, што је ретко свесно. С једне стране морају да се додворавају народу, а с друге стране га сматрају тупавим и подложним манипулацији. То рађа супротстављена осећања”.