У Мачви цвета шверц дувана

Шабац – Да ли је шабачки крај постао центар за илегалну производњу, прераду и трговину дуваном. Упућени тврде да јесте, али нико није вољан да о томе говори јавно. Надлежни се праве да то не виде, јер кад би само прошетали по њивама и пијацама „марице” би биле пуне. Пошто је реч о акцизној роби, државни буџет је свакако на штети, а колико су куповином „сецканог” дувана на добитку или штети пушачи? Већина од њих не слути да удише и изузетно отровне хербициде којима се веома често вештачки убрзава његово сазревање.

– Шверц дувана је овде постао веома профитабилан „бизнис”, уносан а мање ризичан него дрога, па контролу све више преузимају мафијаши. Зато није чудо што људи ћуте, неки од страха а неки због „тала” са криминалцима. Корист, наравно, имају и непосредни произвођачи, без којих од тог посла не би било ништа – каже саговорник „Политике”, који инсистира да остане анониман.

Производња дувана у шабачком крају, посебно његовом мачванском делу, почела је пре деценију и по доласком великих компанија, које су бесплатним расадним материјалом, кредитирањем производње и набавке сушара успеле да привуку пољопривредника да са традиционалних култура пређу на гајење „вирџиније” и „бејрела”. Непосредни произвођачи били су у обавези да пријаве засејане површине и после брања и сушења испоруче сав дуван.

– То је све било легално. Шверц је кренуо када су се поједини досетили да уместо, рецимо три, засаде шест хектара. Ту другу половину дувана нису пријављивали ни држави ни откупљивачима, него су почели да га сами сецкају и продају испод руке. Како је „бизнис” растао, велики „играчи” су се све боље организовани – наводи наш саговорник.

На хектаре пријављене држави, непосредни произвођачи редовно добијају субвенције. Проблем је, међутим, што је у четири општине субрегиона – Шабац, Богатић, Владимирци и Коцељева пријављена производња тек на нешто више од 250 хектара, а процена је да се дуван гаји на преко хиљаду хектара, што је четири пута више. Локални недељник је у свом последњем броју донео податак да је само у атару мачванског села Узвеће ове године под дуваном било 500 хектара.

– У илегалној производњи дувана све је подређено брзој заради. Када стабљика добије 22 листа, сече јој се врх да не би даље расла, па листови вештачки дебљају. Да би „сазрео” прскају га тоталним хербицидима, који служе за уништавање корова, а биљка га узима преко листа, тако да готово преко ноћи пожуте. Затим се суши, па реже на специјалним сецкалицама. То је тренутак када се у посао укључују прави мафијаши – каже наш саговорник.

Сецкалице за дуван су веома бучне, чују се, рецимо, као трактор без ауспуха, због чега их кријумчари смештају углавном у напуштене куће, којих је доста у мачванским селима. Да би биле тише, чак се укопавају у такозване трапове у земљи. Забележен је и пример, где је сецкалица била инсталирана у приколици камиона, па је тако мобилна могла пружати услуге из села у село. Килограм насецканог дувана власник „сецкалице” наплаћује 1,5 евра.

Тек мањи део илегално произведеног дувана у шабачком крају завршава на овдашњим пијацама, где се продаје од 1.500 до 2.000 динара за килограм, ако уз паковање иду и филтери. Муштерије тачно знају ко су продавци. Уколико сретнете човека који у свакој руци носи по једну кутију за кошуље, будите сигурни да у њој није текстил већ резани дуван. На тезгама шверцера, рецимо, испод картона са редом банана, налазе се и већ увијене цигарете, по цени од 120 до 150 динара за паклицу.

Далеко већи део завршава у Београду и БиХ. Доскоро су у „оптицају” биле и Хрватска и Словенија, али је тамо контрола постала много ригорознија. Аутобуси и брза пошта су најсигурније средство за превоз, јер возач не зна шта је у торби или у пакету са стварима, наводно намењеном студенту у Београду. Из престонице се путеви даље рачвају на све стране.

– Чак и кад полиција успе да пресече овакав канал обично не стигне до починиоца, јер су адресе на пакетима лажне. Прича се, а то је тешко проверити, и да највећи шверцери имају договор са појединим „прљавим” полицајцима, па им два пута годишње „испоручују” раднике са по 50 килограма дувана, како би имали поднете пријаве и били „чисти” пред старешинама. На тај начин су и вуци сити и овце на броју – прича нам други саговорник.

Илегална производња дувана подигла је и цену закупа земљишта у Мачви. Некада се овде хектар могао добити за 200 до 250 евра годишње, а сада се тражи дупло. Многи власници и поред високе ренте ипак не жале да га издају за производњу дувана, јер после пет година, колико се углавном дуван гаји на истој површини, земљиште је толико исцрпљено да даје и до 50 одсто ниже приносе.