Сомбор би могао да буде „мали Хајделберг”

Од половине 18. до краја 19. века Сомбор је био предводник културног, едукативног и уметничког развоја Бачке, Барање, Толнаја и ширег подручја; град је био водећи у едукацији српских учитеља и у њему су се школовали познати ствараоци из Војводине, али и из наших удаљених крајева. Након распада Југославије долази до његове економске стагнације и брзог назадовања. Све веће и мање фабрике су пропале, железничке пруге нестале, а савремени путеви неизграђени. Хиљаде радника је остало без посла.

У Сомбору постоји педагошки факултет који припада Универзитету у Новом Саду. Пре две године Универзитет у Сегедину отворио је у Сомбору факултет (свој огранак) на мађарском језику, да би олакшао школовање Мађара, јер их у граду живи око десет одсто. Док су бројне високошколске установе осниване у свим крајевима бивше Југославије, у некадашњем српском пијемонту изостаје прогрес високог школства који би довео до препорода града. Универзитет би подстакао стваралаштво у разним областима и омогућио дуготрајни напредак.

Зашто је Универзитет у Новом Саду незаинтересован за Сомборце, а Универзитет у Печују води бригу о Мађарима у овом крају Србије? Од 2006. године, идеја о оснивању неколико високошколских установа и универзитета у Сомбору је разматрана на локалном нивоу (с малим учешћем руководства града) и њу су одушевљено прихватили Сомборци; о томе су дописи слани Универзитету у Новом Саду. Нажалост, интерес Новосађана је изостао.

Када би Сомбор био универзитетски град, зауставио би се одлазак младих из српског пијемонта, град би се ревитализовао, повезао с међународним универзитетима, домаћим и страним истраживачким центрима. У Сомбору би остајали многи дипломирани стручњаци да унапређују разне сфере делатности. На универзитету и повезаним установама, временом би се запослило неколико хиљада Сомбораца. Град би постао „мали Хајделберг”, како је пре две године говорила градоначелница, али у том смеру није ни коракнула.

Рајко Игић, академик

Сомбор/Чикаго