Азијске трагедије

ПРЕЖИВЉАВАЊЕ ПРЕЖИВЕЛИХ још је под великим знаком питања у несрећној Бурми, кроз коју је протутњао тропски ураган који је оставио пустош на југу земље, где се узгаја 65 одсто пиринча уз помоћ кога преживљава њених 55 милиона становника. Ураган је, како то упечатљиво показују сателитски снимци, променио географију: уместо зелених поља, сателитске камере су снимиле црвенкасти муљ у коме је остало око сто хиљада погинулих. У плодној Иравада делти сада је више кућа без крова него с кровом – десет хиљада мртвих је избројано само у једном граду.

Као и све претходне азијске елементарне непогоде, и ова је донела трагедију великих бројева. У крајњем резултату она се приближава учинку цунамија из децембра 2004. (250.000 жртава), или урагану који је 1991. погодио Бангладеш (143.000 мртвих), а надмашила је стравичан биланс земљотреса у Пакистану 2005. (75.000 погинулих). Азија, стицајем многих несрећних околности, много горе пролази у поплавама, олујама и земљотресима него други континенти.

Али, како је све очигледније, најновији потоп је трагичнији и заслугом бурманских власти, војног режима који опстаје још од 1962. Једна од највећих армија у Јужној Азији, која је прошлог септембра, после побуне будистичких свештеника, показала како брзо може да се мобилише и успостави ред, овога пута није ни издалека показала толико приљежности, што је повод за оштре међународне критике. „Државни савет за мир и развој”, како је званични назив војне управе, опструира доставу стране помоћи, што само повећава катастрофу ионако историјских димензија. Угрожени су животи око три милиона људи у региону са мало путева и много воде.

Какав ће то политички исход имати у друштву које је и овако преоптерећено економским и свим другим напетостима, остаје да се види. Страховања да једна несрећа не долази сама у овом случају су разложна – и реална.

ПОСЛЕ ДУГЕ ЗИМЕ, ДОЛАЗИ ВЕЧИТО ПРОЛЕЋЕ – у јапанско-кинеским односима. То је званична порука управо завршене посете кинеског председника Токију, неуобичајено дуге (пет дана), историјске већ и по томе што је тек други долазак шефа кинеске државе у престоницу суседа са којима дели горке успомене из Другог светског рата.

Дијалог између Ху Ђинтаоа и јапанског премијера Фукуде праћен је и мноштвом симболичких гестова – Јапанци су добили две нове панде, уместо омиљеног Лин Лина који је у токијском зоо-врту угинуо баш уочи посете високог госта. Гост је, уз то, пред ТВ гледаоцима показао изврсно умеће и кондицију у пинг-понгу, упркос својих 65 година. Конкретно постигнуће је ипак обострана решеност да се крене путем дипломатског отопљавања, с образложењем да две земље – немају другог избора.

„Обојица верујемо да су односи Кине и Јапана на новом почетку”, речи су Ху Ђинтаоа. Заједничка изјава констатује да је Јапан, 60 година од рата, постао „мирољубива држава”. Изостали су при томе захтеви за јапанским извињењима за ратне злочине у Кини, због који су учинак посете претходног кинеског председника – Ђијанг Цемина 1998. – свели на практично катастрофалан.

Наговештен је и напредак у решавању територијалног проблема, спора око гасних налазишта у Источнокинеском мору. Далекоисточни детант је дакле очигледан, као, уосталом, и интереси који су га омогућили.

Кина је наиме прошле године заменила Америку као највећи трговински партнер Јапана, док је Јапан Кини трећи по рангу. Обострана трговина лане је достигла 236 милијарди долара. Кинеско тржиште је омогућило јапанској економији излазак из вишегодишње рецесије, док је Кини потребна јапанска технологија. Најзад, две земље су постале исувише важне и за Азију и за свет да би, зарад прошлости, жртвовале будућност. Отуда заокрет и ново уверење да је боље да једни другима буду прилика него претња.

ХИЛАРИ КЛИНТОН НЕ ОДУСТАЈЕ упркос тешком поразу и веома скромној победи у последње две рунде са харизматичним сенатором Обамом. Амерички и страни посматрачи су ипак уверени да је игра за њу завршена и да је дилема само у томе како да се часно повуче. Она је међутим упорна и све чешће питање поводом тога јесте шта ће то донети њеној партији и, у крајњем исходу, Америци.

Све више коментатора у овој њеној политичкој тврдоглавости проналази разлоге који нису комплимент ни њој ни Америци. Њен главни аргумент је како је она ипак популарнија међу белим Американцима из радничких слојева и средње класе, и стога много „изборнија”, односно подобнија за финално сучељавање са републиканским кандидатом Мекејном у новембру.

Ово образложење је међутим само еуфемизам – начин да се лепо каже нешто што је ружно – за расизам. Америка очигледно још има проблема с расном дискриминацијом, упркос великом путу који је у овом погледу пређен. Обама је засад победио Клинтонову – остаје да се види да ли може да победи и расне предрасуде. И да ли је Америка спремна да има и црног председника.