Azijske tragedije

PREŽIVLjAVANjE PREŽIVELIH još je pod velikim znakom pitanja u nesrećnoj Burmi, kroz koju je protutnjao tropski uragan koji je ostavio pustoš na jugu zemlje, gde se uzgaja 65 odsto pirinča uz pomoć koga preživljava njenih 55 miliona stanovnika. Uragan je, kako to upečatljivo pokazuju satelitski snimci, promenio geografiju: umesto zelenih polja, satelitske kamere su snimile crvenkasti mulj u kome je ostalo oko sto hiljada poginulih. U plodnoj Iravada delti sada je više kuća bez krova nego s krovom – deset hiljada mrtvih je izbrojano samo u jednom gradu.

Kao i sve prethodne azijske elementarne nepogode, i ova je donela tragediju velikih brojeva. U krajnjem rezultatu ona se približava učinku cunamija iz decembra 2004. (250.000 žrtava), ili uraganu koji je 1991. pogodio Bangladeš (143.000 mrtvih), a nadmašila je stravičan bilans zemljotresa u Pakistanu 2005. (75.000 poginulih). Azija, sticajem mnogih nesrećnih okolnosti, mnogo gore prolazi u poplavama, olujama i zemljotresima nego drugi kontinenti.

Ali, kako je sve očiglednije, najnoviji potop je tragičniji i zaslugom burmanskih vlasti, vojnog režima koji opstaje još od 1962. Jedna od najvećih armija u Južnoj Aziji, koja je prošlog septembra, posle pobune budističkih sveštenika, pokazala kako brzo može da se mobiliše i uspostavi red, ovoga puta nije ni izdaleka pokazala toliko prilježnosti, što je povod za oštre međunarodne kritike. „Državni savet za mir i razvoj”, kako je zvanični naziv vojne uprave, opstruira dostavu strane pomoći, što samo povećava katastrofu ionako istorijskih dimenzija. Ugroženi su životi oko tri miliona ljudi u regionu sa malo puteva i mnogo vode.

Kakav će to politički ishod imati u društvu koje je i ovako preopterećeno ekonomskim i svim drugim napetostima, ostaje da se vidi. Strahovanja da jedna nesreća ne dolazi sama u ovom slučaju su razložna – i realna.

POSLE DUGE ZIME, DOLAZI VEČITO PROLEĆE – u japansko-kineskim odnosima. To je zvanična poruka upravo završene posete kineskog predsednika Tokiju, neuobičajeno duge (pet dana), istorijske već i po tome što je tek drugi dolazak šefa kineske države u prestonicu suseda sa kojima deli gorke uspomene iz Drugog svetskog rata.

Dijalog između Hu Đintaoa i japanskog premijera Fukude praćen je i mnoštvom simboličkih gestova – Japanci su dobili dve nove pande, umesto omiljenog Lin Lina koji je u tokijskom zoo-vrtu uginuo baš uoči posete visokog gosta. Gost je, uz to, pred TV gledaocima pokazao izvrsno umeće i kondiciju u ping-pongu, uprkos svojih 65 godina. Konkretno postignuće je ipak obostrana rešenost da se krene putem diplomatskog otopljavanja, s obrazloženjem da dve zemlje – nemaju drugog izbora.

„Obojica verujemo da su odnosi Kine i Japana na novom početku”, reči su Hu Đintaoa. Zajednička izjava konstatuje da je Japan, 60 godina od rata, postao „miroljubiva država”. Izostali su pri tome zahtevi za japanskim izvinjenjima za ratne zločine u Kini, zbog koji su učinak posete prethodnog kineskog predsednika – Đijang Cemina 1998. – sveli na praktično katastrofalan.

Nagovešten je i napredak u rešavanju teritorijalnog problema, spora oko gasnih nalazišta u Istočnokineskom moru. Dalekoistočni detant je dakle očigledan, kao, uostalom, i interesi koji su ga omogućili.

Kina je naime prošle godine zamenila Ameriku kao najveći trgovinski partner Japana, dok je Japan Kini treći po rangu. Obostrana trgovina lane je dostigla 236 milijardi dolara. Kinesko tržište je omogućilo japanskoj ekonomiji izlazak iz višegodišnje recesije, dok je Kini potrebna japanska tehnologija. Najzad, dve zemlje su postale isuviše važne i za Aziju i za svet da bi, zarad prošlosti, žrtvovale budućnost. Otuda zaokret i novo uverenje da je bolje da jedni drugima budu prilika nego pretnja.

HILARI KLINTON NE ODUSTAJE uprkos teškom porazu i veoma skromnoj pobedi u poslednje dve runde sa harizmatičnim senatorom Obamom. Američki i strani posmatrači su ipak uvereni da je igra za nju završena i da je dilema samo u tome kako da se časno povuče. Ona je međutim uporna i sve češće pitanje povodom toga jeste šta će to doneti njenoj partiji i, u krajnjem ishodu, Americi.

Sve više komentatora u ovoj njenoj političkoj tvrdoglavosti pronalazi razloge koji nisu kompliment ni njoj ni Americi. Njen glavni argument je kako je ona ipak popularnija među belim Amerikancima iz radničkih slojeva i srednje klase, i stoga mnogo „izbornija”, odnosno podobnija za finalno sučeljavanje sa republikanskim kandidatom Mekejnom u novembru.

Ovo obrazloženje je međutim samo eufemizam – način da se lepo kaže nešto što je ružno – za rasizam. Amerika očigledno još ima problema s rasnom diskriminacijom, uprkos velikom putu koji je u ovom pogledu pređen. Obama je zasad pobedio Klintonovu – ostaje da se vidi da li može da pobedi i rasne predrasude. I da li je Amerika spremna da ima i crnog predsednika.