Кувао сам за Гадафија

Кад је 20. октобра 2011. године свет славио убиство Муамера ел Гадафија, Миодраг Ђорђевић, звани Мија, Београђанин родом из околине Зајечара, кришом му је запалио свећу. То баш и није било по исламским обичајима, али рачунао је Бог је један, па свеједно ко му се и како обраћа, ако то чини искрено и од срца – разумеће.

Мија је последњи Србин који је видео Гадафија. Био је последњи који је напустио Либију засуту бомбама и већ раскомадану међу племенима или политички супротстављеним таборима. Арапско пролеће загазило је у позну јесен, људи су гинули, „напреднији” део света је сеирио, сиротиња туговала, а ми смо ћутали иако смо остали без великог пријатеља.

Узбудљив живот

Са либијским пасошем

Организација Уједињених нација затражила је истрагу сумњајући да је реч о ратном злочину. Безнађе је стигло до житеље некада богате и просперитетне земље.

Али, ово није прича о злу које је снашло север Африке и Блиски исток, већ о делу Мијиног узбудљивог живота којим је прошао с кутлачом у руци. По завршетку Угоститељске школе у Бору, млади Миодраг Ђорђевић одмах је добио посао у Војној установи „Авала” (доцније „Дедиње”, а данас „Топчидер”). Не без поноса спомиње да је кувао за 72 председника држава и влада, што овде што код Гадафија.

– У Либију сам отишао 11. јануара 1990. године – почео је Мија. – Уз сагласност ССНО који је морао да одобри свако путовање у иностранство! Иначе, отишао сам са – службеним пасошем. Препорука за Либију, то јест за Гадафијев протокол, било је што сам знао арапски језик, а уз то и њихову кухињу: та знања сам покупио у Ираку, где сам седамдесетих боравио са београдским грађевинским предузећем „Рад”.

Остао је уз Гадафија до 31. јула 2011. године, када се с блиндираним аутомобилом домогао Џербе и спасоносног аеродрома. Наиме, Мија се није вратио последњим летом који је за наше грађане организовала Влада Србије већ је остао у оном паклу четири месеца дуже!

– Те последње месеце провео сам са Гадафијем на разним локацијама по Триполију – наставио је лични кувар председника Либијске Џамахирије. – Стекао сам утисак да он није знао шта се догађа, нити зашто га бомбардују? А да будем поштен, нисам знао ни ја! Али, нисам веровао ни да више од две деценије рада за Гадафија бесповратно одлазе међу успомене.

Иначе, каријеру у Триполију почео је као један од кувара, а напредовао је захваљујући знању и труду.

– Госпођа Сафија ми је једном приликом рекла да кувам много боље од већине Либијки – насмејао се. – То сам прихватио као изузетан комплимент, и то са највишег врха. То сам оправдао средином 2000. године, када је у Сирту организован неки врло важан самит на којем је почасни, или бар главни гост био Тони Блер. И када су сви очекивали да се упустим у спремање некаквих острвских специјалитета, пред Муамера ел Гадафија и британског премијера изнео сам пуњене пилиће, гарниране пиринчем у бојама британске и либијске заставе, на изненађење затечених гостију, па чак и домаћина! А, колико су вредновали моје умеће и труд нека посведочи податак да сам био вероватно једини члан особља коме је уручен – либијски пасош! Постао сам „њихов” и формално.

Кухињска дипломатија

Затим је, сећа се, на трпезу изнео харуф машви, или пуњено јагње, на српском, али „одевено” у фрак од лиснатог теста.

– Нажалост, већина фотографија тих мојих креација остала је у Либији, у Триполију, где им се изгубио сваки траг – сневеселио се Мија. – Али, то ме мање боли од неправде што нашим људима из Гадафијевог окружења нико и никада није захвалио на великом доприносу дипломатским односима наше две земље. Јер, око Гадафија су, уз либијско обезбеђење, били све сами Срби. Мислим да је то организовао генерал Јован Чековић, који је с председницима многих пријатељских, а махом несврстаних земаља, па и са Гадафијем, имао посебно срдачне односе.

Причало се да је Муамер ел Гадафи добро знао наш језик, што је врло вероватно! Јер, провео је извесно време у (ондашњој) СФР Југославији, и то у Мостару где се, као пилот, усавршавао на нашим летелицама.

– Нисам чуо за то, али знам да је инсистирао да једно од његове деце обавезно научи српскохрватски језик – каже Мија. – Нажалост, када је почео онај џумбус са растурањем Југославије, кад је свака нација почела да истиче своје заставе, југословенска школа у Триполију с веома дугом традицијом је – затворена. Ето како се губе пријатељи и бледи наклоност коју су уживали сви житељи некад заједничке државе... да не спомињем вредне послове што смо имали у Либији, које је обновило тек неколико српских компанија, међу којима је, наравно, међу првима била фирма генерала Чековића. И то је нека дипломатија, али и она је багателисана.

Признаје да су му најлепши, најзанимљивији тренуци боравка и рада у Либији били излети у пустињу, на које се Гадафи отискивао с породицом на истински одмор од државничких послова и незаобилазног протокола. Баш на таквим излетима Мијино мајсторство је долазило до изражаја.

– Лако ти је да куваш у председничкој палати, али покушај да спремиш нешто у беспућу и од затеченог – испрсио се Гадафијев лични кувар као да је управо освојио титулу најбољег и највећег у свом уметничком занату.

Заиста, шта је благоизвољевао да види на трпези човек кога је Запад у свом незнању прогласио за окорелог диктатора?

– Ма, какав диктатор, какви бакрачи – љутнуо се Мија. – Па, ми смо се крај њега осећали као чланови породице! Према својима је био веома строг, али према нама... Једини његов захтев особљу који је неком могао да засмета било је то што је инсистирао да се под његовим кровом или шатором говори искључиво на арапском језику.

Почео је да набраја јела која је припремао: базин, рз бенгази, асида, камиље месо, јаретина, кус-кус чаир, домаће коке и кунићи... па опазивши збуњене изразе на лицима саговорника, упустио се у превођење.

Пустињски качамак

– Базин је сличан нашем качамку, а спрема се од јечма и прелива сосом од затара, нама непознатог медитеранског зачина. Аскда је качамак од белог брашна преливен медом и џемом од урми, док је рз бенгази сасвим обичан пиринач с куркумом – одхукнуо је због овог напорног тумачења. – А, ако се некоме учини да је то исувише скромно за председника онако богате државе, ваља га подсетити да је Гадафи био управо такав човек. Остало су шаренило либијског фолклора и злонамерне предрасуде.

Доцније се распричао о томе како је и супругу одвео у Либију, како их је Гадафи наговорио да се фотографише с њиховим ћеркицама, како је успео да га сними док дрема у сахарском песку... не скривајући сету.

За арапску кухињу вели да понекад личи на нашу. То тумачи чињеницом да је Србија на известан начин медитеранска земља, бар када је реч о избору намирница и зачинским групама, али и да је вековима трпела утицаје Оријента.