Сваки уметник тежи виртуозности

За београдски концерт сам изабрао дела Скарлатија и Бетовена, јер сам баш желео да их свирам. Углавном сам бирам репертоар за своје наступе, иако сам недавно учио, по захтеву организатора, клавирски концерт Шостаковича, за фестивал у Портланду, каже Александар Сердар, пијаниста и педагог који ће се у циклусу „Уметник – уредник у гостима” представити вечерас у 20 часова у Коларчевој задужбини. Са својим некадашњим студентом Андријом Мамутовићем Сердар ће у дуу одсвирати и једно Шубертово дело.

Наш саговорник се школовао на новосадској академији, а на његово уметничко сазревање су утицали Серђо Пертикароли на Академији Санта Чечилија у Риму и Леон Флајшер на Пибоди конзерваторијуму у Балтимору.  Као млади пијаниста учествовао је на интернационалним такмичењима која су му омогућила да оствари међународну каријеру. Наступао је самостално и са оркестром у читавом свету, у познатим концертним дворанама и на значајним фестивалима. Предаје на Факултету музичке уметности у Београду, на Факултету уметности у Нишу и на Музичкој академији у Љубљани.

Да ли одређеним избором музике шаљете неку поруку публици?

Бирајући одређени репертоар не размишљам о поруци за слушаоце, јер би то било претенциозно. Својевремено је чувени пијаниста Артур Шнабел, који је био професор мог професора Леона Флајшера у САД, рекао да је извођење однос пулса, ритма и динамике. Однос пулса и ритма је однос објективности и субјективности. То је у потпуном сагласју са природом. Пулс је непомерљив у свом откуцају, онако како је непомерљива и прецизна земљина ротација, а у оквиру непомерљивог пулса догађа се померљиви ритам, слободно као сам живот. Перфектан однос та два параметра даје хармоничност извођењу и изазива осећање задовољства и мира код слушаоца.

У раној младости сте освајали важне награде, које од њих су биле пресудне?

Пијанисти имају своја значајна интернационална такмичења. Пример једног таквог код нас је такмичења Музичке омладине у Београду, које је иначе члан женевске асоцијације интернационалних такмичења. Освојио сам неколико првих награда на таквим страним конкурсима у Верчелију и Монци у Италији, која су ми донела велики број концерата у тој земљи. Једно од најзначајнијих за мене је било „Артур Рубинштајн” у Тел Авиву, где сам у финалу освојио четврту награду, а то ми је поред концерата донело и менаџера у Паризу, који организује моју каријеру. Ту сам снимио и компакт диск за дискографску кућу „ЕМИ“ и свирао велики број концерата.

Школовали сте се осим у Србији и у Америци и Италији, каква искуства носите из ових средина?

У Америци, Италији и Француској сам боравио од 1987. до 2003. То је био за мене најзначајнији и најпродуктивнији период у ком сам учио да живим и да будем интернационално конкурентни, професионални пијаниста. Награде и концерти су потврдили да сам у томе донекле успео. У срединама у којима сам боравио пријало ми је постојање класичне музике у смислу да грађани у одређеним годинама почињу да слушају и воле класичну музику. То оправдава огроман број концерата и фестивала у тим земљама. Недавно сам наступио на пијанистичком фестивалу у Лилу у Француској који је трајао четири дана, у четири сале од 12 часова до касно у ноћ. То је било дивно видети јер то оправдава моје бављење пијанизмом и школовање младих. Континуирано наступам у иностранству. Сваког месеца имам концерт са соло репертоаром, оркестром, у дуу или са камерном групом. С обзиром на то да сам активан као професор, концертна активност није таква каква је била у млађим данима.

Да ли музика трпи у овом времену брзине, врхунских техничких достигнућа и виртуозности по сваку цену?

Виртуозност је увек постојала и била приоритет при извођењу и без ње нема потпуне супериорности над инструментом. Још је Бетовен имао своје прстне вежбе. Његов ученик Карл Черни је написао огроман број етида за развој виртуозности на клавиру. Шопен је имао свој метод, а у 20. веку су се многи пијанисти посветили анализи клавирске технике. Лист је био један од највиртуознијих пијаниста (по предању), а композиције Фредерика Шопена поседују изузетно сложену виртуозност. Зар није тежња сваког уметника да достигне виртуозитет на свом пољу? Жонглер у циркусу мора да је виртуоз. Сликар и хирург такође, свака професија то захтева. Пијаниста без врхунске виртуозности и није професионални уметник.