Мачак у шлафроку

Са потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, о чему се у актуелној предизборној утакмици ломило много више од политичких стрела, Србији се, као ниједној земљи у свету, отварају огромне развојне, али и извозне шансе. Али, не превасходно на север и запад, где је већина земаља те моћне породице држава, већ на – исток. Једино ми већ годинама имамоспоразум о слободном извозу великог броја производа и услуга на тржиште Русије.

Имамо могућност, али по извозним дометима, а поготово трговинском дефициту, као и да га нема. Ми, једноставно, немамо робу за огромно руско тржиште. Та чињеница, међутим, за ову причу није од пресудне важности.

Основно је питање да ли ће Србија, односно њена скупштина, прихватити ССП и тиме нашој привреди и грађанима отворити још једну слободну траку за пролаз свих тржишних добара – робе, новца, идеја, па и људи. Шансу за већи продор у Русију – ни изблиза нисмо искористили, али ЕУ, у коју пласирамо 55 процената извезене робе, за чије тржиште немамо алтернативу и одакле нам долазе највеће суме новца за улагања и помоћ, нешто је сасвим друго. Можда је, ко зна, било боље да га нисмо потписали пре избора, јер ће штета од евентуалног одбијања његове ратификације у новој скупштини, бити неупоредиво већа. Али, о том – потом.

Бирачи сурекли своје и тиме дали мандат новим народним посланицима да заступају њихове интересе, па и када су у питању стратешки економски, па и политички споразуми са светом, какав је, без сваке сумње, и овај са ЕУ. Невоља је, међутим, у томе што у дојучерашњој узаврелој политичкој борби њихова суштина имогућности нису битни. Предизборна логика била је многопростија. Гласови су се приодобили на вешто сроченим слоганима, а не на компаративним анализама развојних могућности. Отуда и стрепња да највећи број гласова, за „проевропску” или „народну” Србију, неће имати довољно рационалности, па и информација у одређивању наше будућности. Не само привреде већ и целокупног друштва. А улог није мали. 

Србија за протеклих осам година клецаве демократије није успела да се економски и институционално оснажи, бар толико да јој се са сваким изборима не намећу готово хамлетовске дилеме – бити или не бити, светлост или мрак, запад или исток, плаво или жуто, црвено или црно… Италија је од 1945. имала више влада и избора него што је од тада до данас прошло година, али је трећа економска сила у Европи.

Проблем, дакле, није у изборима, већ у ономе шта се (не)ради након њих.

Политичка елита, иста она која сада пребројава места у клупама скупштине, није успела да од Србије направи „Ирску”, а од најављиваног „балканског тигра”, по угледу на далекоисточне (Сингапур, Јужну Кореју, Хонгконг…), ми више личимо на мачка у шлафроку са шарама, које не подсећају на бенгалског рођака, уплашеног за сопствену будућност, али недовољно спремног да се суочи са сопственим избором. Режи и лежи, а живот и свет иду даље.