Mačak u šlafroku

Sa potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, o čemu se u aktuelnoj predizbornoj utakmici lomilo mnogo više od političkih strela, Srbiji se, kao nijednoj zemlji u svetu, otvaraju ogromne razvojne, ali i izvozne šanse. Ali, ne prevashodno na sever i zapad, gde je većina zemalja te moćne porodice država, već na – istok. Jedino mi već godinama imamosporazum o slobodnom izvozu velikog broja proizvoda i usluga na tržište Rusije.

Imamo mogućnost, ali po izvoznim dometima, a pogotovo trgovinskom deficitu, kao i da ga nema. Mi, jednostavno, nemamo robu za ogromno rusko tržište. Ta činjenica, međutim, za ovu priču nije od presudne važnosti.

Osnovno je pitanje da li će Srbija, odnosno njena skupština, prihvatiti SSP i time našoj privredi i građanima otvoriti još jednu slobodnu traku za prolaz svih tržišnih dobara – robe, novca, ideja, pa i ljudi. Šansu za veći prodor u Rusiju – ni izbliza nismo iskoristili, ali EU, u koju plasiramo 55 procenata izvezene robe, za čije tržište nemamo alternativu i odakle nam dolaze najveće sume novca za ulaganja i pomoć, nešto je sasvim drugo. Možda je, ko zna, bilo bolje da ga nismo potpisali pre izbora, jer će šteta od eventualnog odbijanja njegove ratifikacije u novoj skupštini, biti neuporedivo veća. Ali, o tom – potom.

Birači surekli svoje i time dali mandat novim narodnim poslanicima da zastupaju njihove interese, pa i kada su u pitanju strateški ekonomski, pa i politički sporazumi sa svetom, kakav je, bez svake sumnje, i ovaj sa EU. Nevolja je, međutim, u tome što u dojučerašnjoj uzavreloj političkoj borbi njihova suština imogućnosti nisu bitni. Predizborna logika bila je mnogoprostija. Glasovi su se priodobili na vešto sročenim sloganima, a ne na komparativnim analizama razvojnih mogućnosti. Otuda i strepnja da najveći broj glasova, za „proevropsku” ili „narodnu” Srbiju, neće imati dovoljno racionalnosti, pa i informacija u određivanju naše budućnosti. Ne samo privrede već i celokupnog društva. A ulog nije mali. 

Srbija za proteklih osam godina klecave demokratije nije uspela da se ekonomski i institucionalno osnaži, bar toliko da joj se sa svakim izborima ne nameću gotovo hamletovske dileme – biti ili ne biti, svetlost ili mrak, zapad ili istok, plavo ili žuto, crveno ili crno… Italija je od 1945. imala više vlada i izbora nego što je od tada do danas prošlo godina, ali je treća ekonomska sila u Evropi.

Problem, dakle, nije u izborima, već u onome šta se (ne)radi nakon njih.

Politička elita, ista ona koja sada prebrojava mesta u klupama skupštine, nije uspela da od Srbije napravi „Irsku”, a od najavljivanog „balkanskog tigra”, po ugledu na dalekoistočne (Singapur, Južnu Koreju, Hongkong…), mi više ličimo na mačka u šlafroku sa šarama, koje ne podsećaju na bengalskog rođaka, uplašenog za sopstvenu budućnost, ali nedovoljno spremnog da se suoči sa sopstvenim izborom. Reži i leži, a život i svet idu dalje.