После пола века

У Новом Саду је, на сцени Српског народног позоришта после огромне паузе, изведена Моцартова опера „Дон Ђовани“, у већинској подели улога са странцима, тако да не знамо шта ће остати, када представу у потпуности преузму алтернације.      Дело је режирано као драмска представа, у богатим костимима „из епохе” (костимограф Мирјана Стојановић-Маурич) и у сценографији која се не мења и која доста успешно, са добро одабраним детаљима, мења своју намену (сценограф Далибор Тобџић).

Режија је динамизовала сценску слику, кретње, сценски покрет сваког појединог учесника и масе у целини, додајући елемент деце и детета (шармантне гомиле дечака које испуњавају сцену вичући „тата” дон Ђованију! беба-лутка и сл.) успелији су захвати, док су неки сасвим бесмислени (Церлина која једе банану на сцени, певачи који се шетају по гледалишту и комуницирају са публиком), нарочито је „прережирана” улога дон Ђованија која је више сметала него обогаћивала радњу.

Оркестар је све време на сцени, диригент леђима окренут извођачима, који су контакт остваривали искључиво преко монитора, па ко га у гужви види, добро је, ко га не види, настаје општи поремећај у ритму и у интерпретацији, док се не извири испод нечије главе или руке да би се поново успоставила хармонија. 

Такав однос режије и вокалне интерпретације нарочито је, с једне стране веома разиграо носиоца главне улоге, Андреја Бесчасног, а са друге, утицао да му не остане могућности и времена да се распева, већ само да маркира ролу. Изузетне појаве, висине, окретности, он је све време мачевао, скакао, трчао, удварао се, одлично глумио и певао речитативе, дуете, терцете, али је попуштао у интонацији и у ономе што је оперској публици најзначајније, посустајао је у највећим аријама.

Саша Чано, у улози Лепорела, боље је нашао баланс у својој улози, што значи да се далеко мање посветио глуми и кретању по сцени, али је снажним гласом и коректном интерпретацијом успешно остварио ролу у којој би се очекивало више духовитости и окретности.

Нова чланица Опере СНП-а је Рускиња Наталија Воронкина, изузетан сопран, која је улогу дона Ане истакла у прави план певајући чисто, надахнуто, при чему није сметао нешто снажнији и волуминознији, „руски” начин у тумачењу Моцартове музике. Њен партнер Саша Штулић (дон Отавио) био је један од најбољих тумача партија, својим високим меким тенором испевао је комплетне деонице не заостајући за странцима, а посебно је Јелена Кончар (дона Елвира) заблистала у захтевној улози и пре свега гласом, мимиком и глумом успела да изрази сву трагедију несрећно заљубљене жене.

Пар Церлина – Мазето искористио је сваку могућност за „режијске иновације”, плес, трчање, пузање и на крају ношење Церлине из руке у руку. Све је то веома функционално одиграла Сенка Недељковић (Церлина) и отпевала и у оба велика дуета и у солистичким наступима професионално, расположено, без интонативних колебања. У лику и кретњама Владимира Зорјана (Мазето) много се више видело него чуло.

Узоран оркестарски парт реализовао је веома добар диригент Марко Паризото и постигао да оркестар заслужи да „изађе из рупе” и да буде главни протагониста на сцени. Његов удео у повезивању свих различитих елемената био је огроман.

Када режија у оперској поставци превлада и постане њена суштина, вокална интерпретација неминовно страда.