Филм је усковитлао живот

ЕКСКЛУЗИВНО
У издању када је обележен јубилеј – 75 година од оснивања, Венецијански фестивал начинио је прави гест уручивши "Златног лава" за животно дело легендарном редитељу Бернарду Бертолучију, који није увек био миљеник италијанске публике.

После премијере "Украдене лепоте" 1996. у Кану, у разговору за "Политику", Бернардо Бертолучи (Парма, 1941) рекао је како има намеру да сними филм у којем би данашњу омладину упознао са вредносним критеријумима њихових родитеља, некадашњих шездесетосмаша, који им нису пренели своја знања и идеале, те зато не знају шта значи бити десничар или фашиста, а шта бити левичар. Тај и такав филм, назван "Сањари", премијерно је приказан у Венецији 2003. Поновни сусрет са овим редитељем, аутором филмова какви су "Пре револуције", "Стратегија паука", "Конформиста", "Последњи танго у Паризу", или они из такозване "источне трилогије": "Последњи кинески цар" (девет Оскара), "Мали Буда" и "Чај у Сахари", значио је и задовољство слушања "покретне историје" филма и једног времена. Легендарни редитељ раскошног визуелног стила, поета и писац, у интервјуу за "Политику", вођеном у дану доделе награде, говорио је o историјским грешкама, значају француске "филмске револуције", одвајању од италијанског неореализма, о заљубљености и растајању од Годара, филмском оптимизму и новом филму који ће ускоро снимити...

Награда за животно дело је увек ласкава. Ви сте овакве награде добијали и пре. Међутим, "Златни лав" за животно дело поводом 75 година постојања Венецијанског фестивала је нешто друго?

– Увек када примим овакву награду, уплашим се да то можда значи и крај моје каријере. Надам се да то сада заиста није случај. Морам да признам да ми "Златни лав" значи јер је то награда са којом се заокружује у целину нешто што сам од 60-их година 20. века наовамо радио. Он значи и повратак коренима, Италији у којој сам се родио, местима на којима сам започео. Значи и љубав италијанске публике која није увек имала разумевања за моје филмове.

Можда зато што сте превише били "заљубљени" у Годара и у француске "новоталасовце". И то је део Бертолучијеве историје?

– Својевремено сам био очајан што нисам рођен у Француској и то толико, да сам иритирао људе око себе. Снимио сам први дугометражни филм "Строгост" 1962. када сам имао 21 годину. Одржао сам прес конференцију, пред само пет-шест италијанских новинара, коју сам започео речима: "Овај разговор биће на француском!". Замислите како су ме гледали, питајући ме гласно зашто бих као Италијан причао на француском. Био сам веома озбиљан када сам им одговорио: " Зато што је француски – језик филма!". Мислим да ме од тада италијански новинари нису много волели. Истина је, био сам опчињен "новим таласом", специјално Жан-Лик Годаром, држао сам фотографије и сакупљао музику из његових филмова...

Били сте идолопоклоник?

– Не баш идолопоклоник већ неко ко је апсолутно фасциниран његовим линијама, дијалозима, питањима морала која је постављао, његовим неочекиваним резовима, панорамом од 360 степени. Целокупну историју филма сам посматрао кроз ставове "новог таласа".

Али, са Годаром сте се и разишли?

– У младости су ме политички привлачили левичари или екстремни левичари, међутим нисам могао да се сложим са мојим пријатељем Жан-Лик Годаром, или мојим пријатељем Марком Белокијем и многим другима који су били "маоисти", прокинески оријентисани. Постао сам толико љут због њиховог радикализма да сам одлучио да постанем члан Комунистичке партије, што је постао један од објеката њиховог критицизма. Али разлаз са Годаром десио се ипак мало касније, када је мој филм "Конформиста" почео да се приказује у Паризу. Било је то 1970. године, звао сам Жан-Лик Годара, а пре тога нисмо разговарали две године, да дође да види филм, да чујем његово мишљење. Заказао ми је се нађемо у поноћ, у драгстору на Сен Жермену. Сећам се да је био децембар и да је било кишно и хладно. И коначно је Жан-Лик дошао са обавезном цигаром у устима, пришао ми близу и предао ми једну цедуљу. Отворио сам је и видео на њој портрет Мао Цедунга и поруку исписану црвеном оловком, у црвеном раму. Било је написано: "Треба се борити против капитализма и индивидуализма". Хтео сам да он види филм из много разлога, да види све те моје шале и посвете њему унутар филма, а он ми је понудио Маов портрет и поруку исписану црвеном оловком коју је тада увек држао у џепу сакоа.

Младост, лудост?

– Не знам да ли је данас било ко толико екстреман. Времена су се променила.

У последњем филму "Сањари", Ви сте га ипак цитирали?

– Тражио сам његову дозволу да користим инсерте и цитате из његових филмова "Необична банда" и "До последњег даха". И добио сам је... То су филмови који су нас све обележили и који су и данас омиљена "филмска литература" многих младих аутора широм света.

Занимљиво, али никада нисте били везани за италијански неореализам. Зар није било логично да пре свега ту тражите узоре?

– Када сам ја почињао у Италији 1962. године, био је то крај дугачког неореалистичког периода. Неореализам се трансформисао у италијанску комедију која је, уколико посматрате пажљивије, увек пуна политичких тема и прилика. Био је то и почетак шпагети вестерна, и само понекад сте могли да видите какав нови филм Де Сике, Лукина Висконтија. У том тренутку нисам могао много да осећам за италијански филм, јер сам сматрао да је оптерећен наслеђем неореализма, да млади италијански редитељи морају да имају осећај сталног дуга неореализму. У то време, акција је била у Француској.

Зато Ваши "Сањари" почињу кадровима снимљеним испред Француске кинотеке?

– Да, све пре тренутка уласка живота са улице у собу мојих јунака, јер је мирне демонстрације испред Француске кинотеке 1968. полиција разјурила батинама. Можда је ту круг затворен, јер је први насилни полицијски напад 1968. године, који се поновио у Италији, Немачкој на Берклију у Америци и свугде по свету, био због филма. Због Улице Ланглоа, где је група студената, синефила, филмских обожавалаца протестовала против отказа у Француској кинотеци. Ако размишљам ретроспективно, читав тај велики покрет, који се проширио светом, почео је у Француској кинотеци. Филм је усковитлао живот.

Овај филм сте посветили некој новој младости, која данас другачије сања и сања нешто друго?

– После много времена, рад на "Сањарима" био је мој први контакт са том генерацијом. Један од разлога што сам одлучио да се упустим у све то, био је тај што сам младима данашњице желео да кажем да смо ми 1968. године одлазили на спавање знајући да ћемо се пробудити, не сутра, већ у будућности. Сваке ноћи смо имали наду да ће врло брзо свет бити другачији, да ће свет бити промењен. И знали смо негде да смо и ми део тих промена. То је нешто што данашњој младости недостаје, већи прозор отворен ка будућности, ка узбудљивој врсти наде.

Многи су у "Сањарима" препознали и понешто из "Последњег танга у Паризу"?

– Када су отворена врата стана и у "Сањарима", као некад у "Тангу", не зна се да ли је у њега ушао и анђео уништитељ. Постојала је веома снажна одлука три главна јунака у "Сањарима", да прођу кроз снажно, емотивно, еротско, полно искуство. У стану су били заштићенији да начине грех, мада никада нисам чуо ову данашњу децу да користе реч грех или израз починити грех. Та реч као да данас више не постоји. Идеја да стан постане лик у филму је идеја која је постојала и у "Тангу". И ту је стан попут жене пуне тајни и скривених места. Попут жене која губи невиност, и отуда та могућност поређења ова два филма.

А можемо ли "Сањаре" сматрати и једним од могућих делова "Двадесетог века"?

– "Двадесети век" је био базиран на веома солидном темељу политичке страсти, која је била не само у мени већ и око мене, у Италији седамдесетих. Средином деведесетих година почео сам да размишљам о наставку "Двадесетог века". Пронашао сам да би то било само историјско истраживање, јер нема више оне врсте страсти и вере. Зато сам одустао. Била би то нека врста немогуће мисије.

Када ћемо видети Ваш нови филм о композитору Ђезуалду де Венози? Још један филм епохе, костимирана драма?

– Надам се и хоћу да верујем да ће то бити ускоро, ако ме здравље послужи. То ће бити прича о необичном путовању Игора Стравинског и његове супруге Вере у Напуљ, њихово готово детективско истраживање живота наполитанског композитора и принца Напуља – Ђезуалда де Венозе који је компоновао мадригале. Унутар тога је и прича о самом Де Венози који се оженио са прелепом Наполитанком по имену Марија Давалос. Али, Ђезуалдо је волео музику превише а Марија је љубав волела превише, те је имала љубавника Фабриција Карафадандрија, кога је Ђезуалдо, вероватно на наговор породице, убио. Филм увек ради против времена, време ради увек за филм. Када снимаш ти си увек у времену у којем снимаш. Дакле, једино граматичко време које важи за филм јесте садашње време. Чак и када снимаш костимирану драму.

Још увек сте велики филмски оптимиста?

– Јесам, јер постоји листа млађих редитеља чије филмове чекам да видим чим их сниме. Рецимо, филмове тајванског редитеља Цаи Минг Лианга, Вонга Карваиа, Пола Томаса Андерсона, Емануела Криалезеа. Због њихове жеље за инвенцијом, данашњи филмски тренутак је веома живахан.