Социјалисти, где сте

„С...” – реч је упркос многим анатемама преживела велике идеолошке промене, па се очекивало да ће реформисани и осавремењени социјалисти и у новом поретку наставити да заступају интересе радника и да се боре за социјалну правду. Времена глобално растућих социјалних неједнакости какве су постојале за време капитализма у 19. веку, драматично неправедне расподеле богатства и општег осиромашења које угрожава опстанак средње класе требало би да буду највећи изазов социјалистима. 

Шанса је ту. Френсис Фукујама сматра да због постојећих дебаланса социјализам не само да може да се врати већ треба да се врати. И док Европа трага за одговорима како да узврати на продор деснице која умешно користи времена кризе, српски социјалисти подлежу популистичком духу који је инфицирао континент и уселио се у овдашњи политички живот.

Копни политичка етика стварана у временима Димитрија Туцовића који је живот посветио борби за грађанске слободе и радничка права, за социјалну правду. Где су данас српски социјалисти? Кога штите и чије вредности бране? Социјалистичка партија Србије се загубила у сазвежђу разних странака левог центра које су давно заборавиле да се боре за идеје оснивача социјалистичког покрета у Србији. Створен је вакуум у коме је Покрет социјалиста статистичка грешка која постоји само да би њен лидер мењао министарске фотеље, док је Левица Србије на мети само зато што заступа опозиционе ставове. 

Где су социјалисти да, сем „плавих радничких оковратника”, стану у заштиту „белих оковратника” администрације или власника малих бизниса који су традиционални ослонац средње класе? Годинама немо посматрају како та класа нестаје. Како штите раднике? Требало би да на свим нивоима агитују за сигурност радног места, а уместо тога бране политику којом се страни инвеститори награђују субвенцијама за свако радно место које се мери хиљадама евра? Да ли се боре за једнака права код потписивања радних уговора? Шта имају да кажу на податак да се 80 одсто закона везаних за рад мења у складу са захтевима – послодаваца?

Где је странка чији је „програм по мери обичног човека у коме је плата кључна реч” када јавно треба стати на страну оних који протестују због неисплаћених плата – од нишких радника и лесковачких текстилаца, преко радника „Гоше” и суботичких произвођача вагона, до српских просветара, пензионера и мама? Колико су се посланици социјалиста ангажовали око нацрта закона о штрајку, реплици закона из 1996, по коме штрајкачи немају право на зараду током штрајка, већ само на уплату доприноса? 

Савезништво са синдикатима некада је било свети грал социјалиста. Туцовић је настојао да створи модерне радничке синдикате који би се борили за већа радничка права и боље услове рада. Данас се учинак социјалиста своди на подршку фрагментацији синдиката на 24.000 организација, што свим властима олакшава манипулацију. 

Имају ли социјалисти неке своје „Радничке новине” које ће помоћи да се радници боље упознају са својим правима, а не недељник у власништву социјалисте са томпусом који служи за обрачун са опозицијом? Туцовић је сарађивао са Владимиром Иљичем и Розом Луксембург. С ким данас они комуницирају? Левица по дефиницији води рачуна о равноправности нација. Лидер СПС-а брани колевку пролетерског интернационализма – Русију – али пречесто предводи конфликте са нацијама у суседству. 

Енергија отуђених социјалиста троши се на – учешће у власти. 

Странке могу да на изборима пролазе боље и лошије, да програме прилагођавају стално мењајућој реалности, али не смеју да изгубе сопствену бит. Могу социјалисти да буду у овој или оној коалицији, али су обавезни да се боре за сопствене ставове које би уградили у политику владе. 

Показало се да су током година пронашли неке нове лидере, али су изгубили себе. Део идентитета загубљен је уласком у „историјски споразум” са демократама који су, као и они, заборавили за чија права треба да се боре као партија социјалдемократске провинијенције. Потом су контролни пакет ковертирали напредњацима, странци десног центра.

Пропустили су да науче лекцију од Бориса Тадића који је кохабитацијом са Војиславом Коштуницом – и он само зарад власти – урушио идентитет ДС-а претварајући странку либералне оријентације у сателит који кружи око националистичке планете ДСС. Бирачи цене аутентичност чак и када њихова странка не побеђује. Пошто калкулантски неће да се изјасне на чијој су страни, социјалисти постају саучесници продора ауторитарне националистичке деснице. Побуну против бруталног неолиберализма предводе популисти који су препознали незадовољство милиона људи. То је био посао социјалиста, њихова морална обавеза. 

Задовољни ресорима које су добили, социјалисти ћуте не схватајући да тону у безличност, да се кородираног профила претапају у напредњаке. Плашим се да ће њихов сутрашњи 10. конгрес бити хвалоспев активном учешћу у коалицији која земљу уводи у „златно доба” и да ће избегавати да се питају откуд и зашто „жути прслуци” у Француској.

Социјално незадовољство би по оценама многих могло да у временима беса буде окидач конфликта глобалних димензија. Зашто би лидери Србије умишљали да су земљу којом управљају по многим неолибералним обрасцима вакцинисали од таквих потреса? 

Ако се не врате својим коренима, социјалисти прихватају на себе део одговорности за ломове који би могли да се десе. Било би време да се социјалисти врате себи. Овој земљи је неопходан Туцовић.