Патријарх без трона

Споменик патријарху Павлу, који је недавно откривен на платоу испред Цркве Светог Марка, изазвао је различите коментаре у јавности. Било је доста замерки што је споменик окренут према кафићу, а не према цркви. Многи вероватно не знају да су просторије у којима се кафић налази власништво Српске православне цркве, на којој се остварује не мали износ закупа. Ако је патријарх Павле најпоштованији међу православним патријарсима, а јесте, Српска православна црква би морала да се одрекне профита од издавања локала и уместо кафића отвори спомен галерију која би садржала фотографије и експонате који сведоче о животу и раду уваженог патријарха. Оно што највише смета посматрачу је чудан и неприродан положај споменика. Пошто недостаје трон, чини се да једним делом виси у ваздуху. Изгледа као да сваког тренутка може да се преврне на леђа. Овако како је извајан и постављен, највише асоцира на дечју клацкалицу.

Споменик је требало поставити у средишњи део Ташмајданског парка, где би у зеленилу пленио погледе деце и одраслих, а не тик уз окретницу трамваја.
Лик патријарха одаје смиреност. Поглед му је спуштен на руке, тако да се чини да се помирио са судбином која га је задесила. Пошто је споменик, како је речено, рађен на основу фотографије на којој патријарх седи у трамвају, вајар није смео да га лиши седишта и на споменику. Ако су „градски оци” већ донели одлуку о подизању споменика, зашто нису расписали конкурс и формирали комисију од еминентних ликовних стручњака, који би одабрали најуспешнији предлог.

Владика Стефан, који је у комисији представљао СПЦ, бар је поштено изјавио да се не разуме у уметност и да не може да процењује уметничка дела, што са осталим члановима одбора и комисија није био случај. Зато је споменик његовој светости такав какав јесте.

Градске власти су одлучиле да се у раковичком манастиру постави још један исти споменик, само нешто већи. Било би лепо да патријарх добије бар троножац на коме би могао да се одмори.

Др Мирослав Тодоровић,

Београд