Како је почело

Било је то давне 1952. године. Титово време, како се данас говори. Тада је Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ) била велико индустријско градилиште. Мој отац, предратни грађевински инжењер, био је, одлуком у то време Савезног министарства за индустрију и грађевинарство из Београда, у коме је био запослен, послат у Црну Гору, ради оснивања грађевинског предузећа „Црна Гора” из Никшића. Задатак ове фирме био је првенствено стамбена изградња скоро разрушеног Никшића, после Другог светског рата, изградња железаре, хидроцентрале „Перућица”, и других индустријских објеката. Никшић је у кратком периоду од десетак година, од педесете до шездесете године прошлог века израстао у велики индустријски град, други по величини у Црној Гори. Наравно, како су потребе за стручном радном снагом изградњом расле, из целе земље су долазили стручњаци са породицама, од инжињера разних профила, лекара, професора, занатлија и свих других профила у потрази за „кором хлеба”.

Тих година, у зимској сезони, за грејање Никшићана и становника околних села користило се углавном дрво. Добро се сећам, била сам дете од десетак година, те 1956., када се у Никшићу, у касну јесен, појавио велики број младих са белим капама, које су називали „кече”, а дошли су са Косова и Метохије у Никшић, да зараде за живот. Људи који су носили те капе себе су називали Арнаутима, а становници Никшића звали су их Шиптарима. Они су ишли од куће до куће и били ангажовани од мештана претежно за истовар дрва са камиона, сечење тих дрва и убацивање у подруме, и друге сличне послове. Деца из улице у којој сам становала окупљала су се око њих, гледала шта раде, и слушала шта говоре њима неразумљивим језиком међу собом. Сви су они са мештанима разговарали на одличном српском језику. Били су мирољубиви и не сећам се да је било икада неког инцидента или свађе са локалним становништвом. Пошто су радили више сати дневно, у време ручка, када би их домаћини питали шта да им донесу да једу, тражили су само хлеб и зашећерену воду, у коју су умакали хлеб.

Моја мајка је ангажовала те људе са Косова да и нашој породици исеку дрва и убаце у подрум. Како је као дете одрастала у Пећи на Косову и Метохији и Пљевљима у Црној Гори и познавала менталитет тих људи, знатижељна, како је била професор географије, разговарала је са њима, распитујући се из ког су места са Косова, како се тамо живи, о породици и сл. Ми деца, смо са великом пажњом пратили те разговоре. Сви су они, иако врло млади, имали многобројне породице, којима су слали новац за живот. Сећам се добро да су мојој мајци причали да би новац који зарађују био довољан за скроман живот њихове породице, да није било потребно да верским поглаварима у својој џамији дају од своје зараде једну четвртину. Мајка је питала зашта тај новац служи, и они су јој рекли да то тачно не знају, иако су начули да се тако сакупљени новац шаље у Америку, за њихову верску организацију која се тамо налази. Ту обавезу морали су беспоговорно да извршавају.

Олга Лапчевић Вељковић,

професор у пензији, Београд