Петодинарке протеране из ноћног превоза

Ре­дов­но ко­ри­стим ноћ­ни пре­воз на ли­ни­ји 27 Н, од Тр­га ре­пу­бли­ке до Ми­ри­је­ва и увек при­пре­мим 150 ди­на­ра, јер се че­сто де­ша­ва да во­зач не­ма да вра­ти ку­сур. Та­ко сам и у не­де­љу уве­че при­пре­ми­ла та­чан из­нос: нов­ча­ни­цу од 100 ди­на­ра и две од 20, као и две ко­ва­ни­це од по пет ди­на­ра. Ал­тер­на­ти­ва је би­ла да дам 2.000 ди­на­ра и до­ве­дем у про­блем и во­за­ча, ко­ји је у ноћ­ном пре­во­зу ујед­но и кон­дук­тер, и се­бе са че­ка­њем ку­су­ра. 

На мо­је ве­ли­ко из­не­на­ђе­ње, во­зач је од­био да при­ми пе­то­ди­нар­ке, уз мр­го­дан из­раз ли­ца и ре­чи: „Не при­ма­мо жу­та­ће.” На­сме­ја­ла сам се, јер сам ми­сли­ла да се ша­ли, ни­је ла­ко ра­ди­ти но­ћу и сви смо умор­ни, али је во­зач упор­но од­би­јао да узме но­вац и да ми да кар­ту. Ни­су по­ма­га­ли ни ар­гу­мен­ти „да су ди­на­ри пла­те­жно сред­ство у овој др­жа­ви”, ни­ти прет­ња ин­спек­ци­јом. 

„Жу­та­ћи” су при­мље­ни тек по­што се иза ме­не ство­рио огро­ман ред, па је пре­ти­ла опа­сност да се ка­сни с по­ла­ском. Бе­сно сам узе­ла кар­ту и ре­кла да ћу сле­де­ћи пут да спре­мим две хи­ља­де, на шта је усле­ди­ло до­ба­ци­ва­ње „Мо­жеш и пет”. Ноћ­ни са­о­бра­ћај, ко­ји ра­де при­ват­ни­ци, одав­но ни­је у вид­ном по­љу гра­да, па мо­лим над­ле­жне да се по­за­ба­ве пре све­га чи­сто­ћом у ауто­бу­си­ма, али и др­ским во­за­чи­ма и (не)ре­дов­ним по­ла­сци­ма, по­што се че­сто до­га­ђа да ауто­бус уоп­ште не до­ђе. 

Сла­ви­ца Пе­тро­вић, Ми­ри­је­во, Бе­о­град