Може ли Памела Андерсон да спасе Европу

Протести „жутих прслука” на француским улицама више немају интензитет који су имали на почетку, председник Макрон им је поручио да су „имали право”, полиција је добила тражене повишице, а Париз је полако захватио празнични дух. Хиљаде лампиона на чувеним булеварима, чији плочници памте дух побуне ваљада као нигде другде у Европи, учинили су да захтеви демонстраната буду гурнути у други план због ушећерене илузије о бољим данима које нова година само што није донела. Ипак, у овогодишњим немирима који су захватили Француску има још нечега „квалитативно” другачијег.

По свему судећи, „жуте прслуке” није изазвао само Емануел Макрон, а није ни његов патрон и претходник у Јелисејској палати Франсоа Оланд. Ниједна политичка опција, било које провенијенције, нема капацитет да као кишобран наткрије протесте у Петој републици. Реч је овде о много ширем националном фронту насталом из незадовољства социјалним неправдама наталоженим током више генерација. Додуше, Макронов технократски профил и упадљиво неразумевање потреба обичног Француза нису одмогли да критична маса буде формирана баш сада.

ПОБУНА ПЕРИФЕРИЈЕ: Откако је 2011. покрет „Окупирајмо Волстрит” пажњу светске јавности скренуо на огроман проблем све веће материјалне неједнакости, ниједној сличној акцији (а било их је прегршт) до јављања „жути прслука” тако нешто није пошло за руком. Зато се чини да има више аргумената у корист тези да протести широм Француске имају више сличности са америчким протестом који је почео у њујоршком парку Зукоти, неголи са демонстрацијама из 1968, како се могло чути ових дана. Оно Макроново „у праву сте” упућено демонстрантима, истина, носи на просторима бивше Југославије злокобан ехо изневерених обећања из шездесет осме.

Ипак, застрашујућа једначина која је пре седам година постала мото покрета „Окупирајмо Волстрит” – она о један одсто Американаца који имају више богатства него 99 посто осталих – и данас стоји, с тим да је статистика постала можда још суморнија. Наиме, „Оксфам” је поново упозорио да је постотак непристојно богатих још мањи од овог фамозног један посто, односно да 0,01 посто богатих имају више новца него милијарде сиромашних широм света.

Иако је Француска уз неке друге европске земље перципирана као бастион социјалних права и слобода (сетите се само филмова Мајкла Мура), нешто је очигледно кренуло по злу. Председник (и некадашњи министар економије) отворено се сврстао на страну богатих и усмерио систем тако да они постану још имућнији, и то по цену додатног копњења средње класе. Не чуди зато што побуна није избила у елитним квартовима Париза или Сен Тропеа. Бесни грађани који су марширали отменим париским булеварима, ломећи све пред собом, нису одатле. Централни арондисмани су одавно толико скупи да у њима нема места за такозвани обичан свет. Да изразе своје незадовољство у центру Париза дошли су грађани из околних градова притиснути материјалним невољама за које окривљују институције и функционере смештене у блиставим палатама.

РАСТЕЗАЊЕ ДРУШТВЕНОГ ТКИВА: Зачуђујуће брзо хоризонтално ширење покрета доказује његов „натпартијски карактер”. Има, сасвим је извесно, међу „жутим прслуцима” и симпатизера Марин ле Пен и, рецимо, Меланшонових левичара. Ипак, иако они представљају превасходно побуну оних који немају против оних који имају не треба губити из вида још једну политичку дихотомију која опседа Европу. У сусрет изборима за Европски парламент, сондаже јавног мњења прогнозирају повлачење гласачког тела ка половима политичког спектра, уз слабљење његовог центра. Ова два феномена у суштини представљају две стране истог новчића, јер ко је кроз историју чешће био вођа осиромашеним маса жељних промена од екстремне левице или деснице?

Како сада ствари стоје, идеје за расплитање овог чвора ничу на најразличитијим местима, којима не мањка живописности. Тако ових дана у интервјуу за римску „Републику” некадашња „Плејбојева” зечица, а сада активисткиња, Памела Андерсон упозорава на опасност од неједнакости и Европљанима саветује да наду потраже у прогресивном покрету ДиЕМ25 чије је заштитно лице некадашњи грчки министар финансија Јанис Варуфакис. На сличном фронту налази се и Тома Пикети, чувени француски економиста, који је у свом делу „Капитал у 21. веку” међу првима упозорио на погубне последице друштвене неједнакости.

Када је „Окупирајмо Волстрит” био на свом врхунцу, неки од највиђенијих светских стручњака прогласили су крај постојећег поретка и долазак нових лидера. У годинама које су уследиле они су заиста и дошли, а готово ништа нису урадили за стварање праведнијег света. А какве генерације политичара су подстакле „жути прслуци” биће јасније већ догодине у мају, у новом сазиву Европског парламента.