Дића са Газивода

Го­то­во у цен­тру Ибар­ског Ко­ла­ши­на, код се­ла Га­зи­во­да, се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка из­гра­ђе­на је нај­ве­ћа зе­мља­на бра­на у он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји, чи­ме је ство­ре­но нај­ве­ће ве­штач­ко је­зе­ро у Ср­би­ји. Ра­до­ве су из­во­ди­ла бе­о­град­ска пред­у­зе­ћа, ко­ја су би­ла под ве­ли­ким при­ти­ском ко­смет­ских вла­сти. Био је ан­га­жо­ван и зна­тан број Ал­ба­на­ца. 

Сем не­ко­ли­ко се­о­ских ка­фа­на и гра­ди­ли­шних мен­зи ни­је би­ло дру­гих ме­ста за оку­пља­ње. Ипак, по­сто­ја­ло је јед­но ме­сто где је мо­гло ма­ло да се пре­дах­не и опу­сти. Би­ла је то бе­тон­ска ла­бо­ра­то­ри­ја, где су се оба­вља­ле све про­бе у ве­зи са спра­вља­њем и кон­тро­лом ква­ли­те­та бе­то­на. На ње­ном че­лу је био Тру­хар, по­ре­клом Чех.

Ту је ра­ди­ло и не­ко­ли­ко рад­ни­ка од ко­јих је био нај­по­зна­ти­ји ла­бо­рант Ди­ћа. Он је био при­у­чен рад­ник ко­ји је с гра­ди­ли­шта до­шао да ра­ди у ла­бо­ра­то­ри­ји. Пра­во име му је би­ло Сто­ја­дин. Био је ве­о­ма би­стар и бр­зо је на­у­чио све по­сло­ве у ве­зи са ис­пи­ти­ва­њем бе­то­на. Био је ро­дом из Ју­жне Ср­би­је. 

По­не­кад, ка­да је Ди­ћа био сам, при­јат­но сам ћа­скао са њим. Јед­на кћер­ка му је жи­ве­ла у Аме­ри­ци где се уда­ла за на­шег Ср­би­на. По­сле из­ве­сног вре­ме­на, ре­ко­ше ми да је от­пу­то­вао у Аме­ри­ку.

Не­ко­ли­ко ме­се­ци по­сле то­га, у кан­це­ла­ри­ји сам за­те­као ин­спек­то­ра СУП-а, утег­ну­тог и на­о­чи­тог Ал­бан­ца из При­шти­не. На бес­пре­кор­ном срп­ском је­зи­ку, са­оп­штио ми је да је Ди­ћа то ју­тро био ухап­шен и спро­ве­ден у по­кра­јин­ски за­твор у Ву­чи­тр­ну. Мо­рао сам да обе­ћам да ћу да ис­пи­там све Ди­ћи­не „суб­вер­зив­не де­лат­но­сти” у ла­бо­ра­то­ри­ји, као и о ме­ра­ма ко­је тре­ба да пре­ду­зме­мо у ве­зи са ти­ма и да ћу га о све­му оба­ве­сти­ти. Убр­зо сам са­знао да је не­срећ­ни Ди­ћа био ви­ше од ме­сец да­на у Аме­ри­ци код кћер­ке.

По по­врат­ку се по­хва­лио ка­ко се та­мо ле­по про­вео. Из­ме­ђу оста­лог, ис­при­чао је да се сли­као по­ред спо­ме­ни­ка Дра­же Ми­ха­и­ло­ви­ћа и да је по­нео ко­кар­ду ко­ју је по по­врат­ку у зе­мљу по­ка­зао јед­ном зе­мља­ку, ко­ји га је од­мах при­ја­вио. Пре­тре­сли су га до го­ле ко­же и из­гле­да про­на­шли сли­ку и ко­кар­ду, што је био нео­бо­рив до­каз о ње­го­вој „не­при­ја­тељ­ској” де­лат­но­сти. Та­ко су Ал­бан­ци до­би­ли свог Ср­би­на – до­ка­за­ног на­род­ног не­при­ја­те­ља. 

По од­ла­ску са гра­ди­ли­шта са­знао сам да је осу­ђен на де­вет го­ди­на ро­би­је и да је ка­зну из­др­жа­вао у по­кра­јин­ском за­тво­ру у Ву­чи­тр­ну. По­сле не­ко­ли­ко го­ди­на, ка­да сам се по­но­во рас­пи­ти­вао о ње­му, ре­ко­ше ми да га је у за­твор­ској ту­чи убио Ал­ба­нац. 

Ми­лан Цан­че­вић