Прекршили смо Немањин аманет о језику

Јед­но од основ­них обе­леж­ја на­ро­да је­сте ње­гов је­зик. Све­до­ци смо да је ста­ње у на­шем дру­штву, на­ро­ду те­шко и да мно­ги до­при­но­се то­ме. Та­ко је и наш је­зик из­ло­жен скр­на­вље­њу. Пре­пла­вље­ни смо стра­ним из­ра­зи­ма и ма­ло-по­ма­ло све те­же се се­ти­мо на­ших. 

По­зна­те су ре­чи мо­на­ха Си­ме­о­на Ми­ро­то­чи­вог, од­но­сно Сте­фа­на Не­ма­ње: „Чу­вај­те, че­да мо­ја ми­ла, је­зик као зе­мљу. Бо­ље ти је из­гу­би­ти нај­ве­ћи и нај­твр­ђи град сво­је зе­мље, не­го нај­ма­њу и нај­не­знат­ни­ју реч сво­га је­зи­ка. Знај да те је не­при­ја­тељ оно­ли­ко осво­јио и по­ко­рио ко­ли­ко ти је ре­чи по­тро и сво­јих по­ту­рио. За­то је, че­до мо­је, бо­ље из­гу­би­ти све бит­ке и ра­то­ве не­го из­гу­би­ти је­зик...” 

Про­грам­ски са­вет РТС ор­га­ни­зу­је јав­ну рас­пра­ву на те­му: „Је­зик и пи­смо на јав­ном ме­диј­ском сер­ви­су”, и то је и био по­вод за ово пи­смо. Тра­же са­ве­те, пред­ло­ге, при­мед­бе. То де­лу­је до­бро. Ме­ђу­тим, ка­да се чу­је на Ра­дио Бе­о­гра­ду 1, и то у еми­си­ји „Срп­ски на срп­ском”, ка­ко су из­ра­зи: ре­ге­не­ра­ци­ја (на на­шем – об­на­вља­ње), ул­ти­ма­тив­но (крај­њи услов), емо­ци­ја (осе­ћа­ње), еду­ка­ци­ја (уче­ње, обра­зо­ва­ње) и слич­но – срп­ске ре­чи, он­да чо­век ствар­но не зна шта да ка­же. 

(Да не при­ча­мо о оном, ско­ро сва­ко­днев­ном: „два ме­та­ра у се­кун­ди”, „три про­це­на­та”.) Из­гле­да да, уме­сто да се на пра­ви на­чин ба­ве сво­јим по­слом, тра­же­ћи са­ве­те на не­ки на­чин ски­да­ју од­го­вор­ност са се­бе, по на­че­лу „Бри­го мо­ја пре­ђи на дру­го­га”. 

Оно што го­спо­дин муф­ти­ја Му­ха­мед Ју­суф­спа­хић го­во­ри о на­шем је­зи­ку, о ре­чи­ма, за сва­ку је по­хва­лу. Мно­ги од оних ко­ји се ба­ве је­зи­ком: на­став­ни­ци срп­ског је­зи­ка у свим обра­зов­ним уста­но­ва­ма, од вр­ти­ћа до СА­НУ, но­ви­на­ри, уред­ни­ци у свим јав­ним гла­си­ли­ма, др­жав­ни слу­жбе­ни­ци и оста­ли ко­ји има­ју ве­ли­ки ути­цај на ње­го­во ква­ре­ње, мо­гли би да на­у­че не­што од овог чо­ве­ка. 

За по­че­так би мо­гли да се упо­зна­ју са из­у­зет­ном књи­гом Дра­га­на Ж. Ди­вја­ка „При­лог за­шти­ти срб­ског на­ро­да и је­зи­ка од ту­ђи­на и ту­ђи­ца”. На­слов го­во­ри до­вољ­но. Та­ко­ђе, у свим ре­дак­ци­ја­ма, нај­у­ти­цај­ни­јим по­себ­но, тре­ба­ло би вра­ти­ти лек­то­ре. 

Слав­ко Пот­па­ра, ака­дем­ски сли­кар и жи­во­пи­сац