Достојанство живота и смрти

Дува северац са Гледића. Стрмоглављује се у моравску долину и сипа ми заврат иглице са горостасног бора који је некада давно у гробљанску смоницу посадила моја мајка. Да јој буде хладовина кад оде на онај свет. Као и увек кад изађем да са њом мало попричам и упалим јој свећу, и данас са њене хумке голим рукама померам поцепане најлон кесе, поломљене пластичне тањире, омашћене фолије и искривљене виљушке од порозног алуминијума. „Шта ће то ту” – мислим се. Закључујем, или је однекуд донео ветар… Или су развукли пси – трећег нема? Из џепа вадим шише са црним вином којим преливам мајчин гроб. Крстим се и љубим студени мермер, па затим и воштаницу коју од ветра једва припаљујем и забадам у промрзлу иловачу. Па још једну. За моју покојну сестрицу коју је далеких шездесетих година прошлог века као младо пољско цвеће покосио рак материце – а да се у њој живот није ни зачео. Бог је тако хтео, да ме остави – да будем јединац. Да у мене буду упрте све очи, све наде и очекивања. Да надокнадим и да надоместим све што је изгубљено и бесповратно нестало…

Са кнедлом у грлу – ћутим… Увек на дан одласка моје мајке тамо одакле се нико никада није вратио, уочи крсне славе, уочи Васкрса и Божића – ту сам, у завичају. Где сам рођен. Где сам проходао. Где сам угледао светлост дана. Кроз измаглицу која се као повесма разлива над долином – загледан сам у вијугаву кривуљу Мораве на којој сам научио да пливам… Која је једина вечна. Не одлазим док свеће не изгоре. Чујем њихово пуцкетање – и још нешто. У злокобној тишини мртвих душа једини живи створови коју су ту и на том месту – јесмо ја и олињали пас који поред оборене камене крстаче глође велику кокалу, налик на омање дечје саонице. Тај фосилни остатак доњих вилица угинулог коња или маљем утученог бика, са ратлуком, коцком шећера, са шољицом црне кафе и првим зрном ране шефтелије – нико није намерно донео покојницима. Макар не тако скоро – и не само то. Није могао ни да донесе јер последњих деценија у ширем атару мог родног краја – више нема ни коња, ни бикова… ни крава, ни стада оваца, ни клепетуша… Тужно али истинито, али у тихом умирању и нестанку заборављеног света који чили – све мање је и људи… Ако је већ тако, а нажалост јесте – ко онда баца свуда, и лево и десно, и напред и назад, и горе и доле, у јендеке, вододерине, испод ћуприја и мостова, по пољу, забранима, врбацима, стрњиштима и багремарима, по утринама и најплоднијим ораницама, по школским двориштима и по гробљима – ђубре, шут, пет-боце, поцепане фолије, зарђале ауто-каросерије, похабане веш-машине, старе шпорете, цркотине животиња… и шта све не…? Ко? Ко расипа крупно и ситно синтетичко ђубре које се у земљи не може разградити ни за милион година? Како може да буде другачије у Барселони, Буенос Ајресу, у Вирџинији, у Њујорку, на Мирогоју у Загребу, у протестантском крематоријуму у Риму? Како је могуће да су та и многа друга гробља у свету туристичке атракције које годишње обиђу милиони страних туриста? Како они могу? Зашто ми не можемо? Ако немамо пара – имамо и самопоштовања? Ко су и одакле људи који тако систематски и системски руже, трајно девастирају и унаказују наша природна станишта, њиве, ливаде, пашњаке, поља, изворе, врела, потоке, воде, реке, макве, баре, језера…? Да ли су они дошли из Недођије? Или су пали с Марса? Довољно је из аутомобила док се возимо у било ком правцу погледати лево и десно поред пута – увек, а поготову сада, када оде снег који се задржи коју недељу. Свуда су тоне баченог ђубрета – као слика нашег немара, стида и срамоте.

Коме ћемо скочити за гркљан? Најбоље – себи самима. Па, нећемо ваљда неком дозволити да нас вређа? Па, ми смо Срби? Пре него што запенушимо да смо најбољи, највреднији, најталентованији, најлепши народ… и још много тога нај – погледајмо се у огледалу? Шта тамо видимо? Смемо ли изговорити? Да ли се усуђујемо да признамо? Да, ми смо то. Ми смо аљкав, немаран и прљав народ? Ко не верује – нека оде на било које сеоско гробље у сливу три Мораве? Ми толико волимо своје најдраже које смо испратили на онај свет – да дозвољавамо да им вечни починак буде у депонији, у лому, у кршу, у неподопштинама, у хаосу, у прљавштини и поганштини...? Нису само паре у питању. За разлику од оних у Барселони, Риму и Њујорку – ми немамо ни цивилизацијски континуитет. Немамо ни културе, ни образовања, нити правила која ћемо сви поштовати, ни реда, ни закона, ни елементарног поштовања за наше најмилије – и за нас саме? Ни узвишеног осећања за достојанство рађања и умирања… Срби, најбољи народ на свету…

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа