И над попом поп

Људи, мислим да би било фер да председник ДС-а и Републике Србије Борис Тадић, ако може, лепо каже на које је медије мислио када је у изборној ноћи рекао да су кампању сви пратили фер, сем оних „дивних” штампаних медија блиских неонацизму.

И, људи, због тога што он није јасно рекао на које медије мисли, пола сата сам морала да убеђујем колегиницу да не мисли на нас.

Људи, још кад је чула да Тадић најављује реформе у медијској сфери, није било шансе да је разуверим да под „неонацистичким медијима” председник не мисли на оне медије који су га некад у нечему критиковали.

„Па, на кога, онда, мисли?”, пита она мене.

„Откуд знам. Да имам таква сазнања о тим неонацистичким медијима ја бих их већ саопштила надлежним службама”, кажем ја њој.

Ма, џаба.

Њој је, мученици, одмах на памет пала Гордана Поп-Лазић која је пре шест дана претила да ће преваспитавати медије када радикали дођу на власт. Сетила се како је Поп-Лазићка најавила борбу са медијима и невладиним организацијама „које помажу евроунијатским снагама, јер то није добро”. Ове демократске реформе, у том страху, учиниле су јој се исте као радикалско преваспитавање.

Није, људи, вредело ни то што сам јој објашњавала да би, да је то све исто, до сада на ногама било макар једно новинарско удружење или макар помоћник ДС-овог министра за културу Драган Јањић који је задужен за медије.

Па, људи, када је Поп-Лазићка то претила, Јањић је одмах реаговао и рекао да „није добро да политичари најављују обрачун са медијима”.

„Ниједан политичар нема право да најављује да ће да гуши медије који фактички имају уређивачку политику каква њему не одговара”, цитирам ти ја одмах мојој колегиници Јањића и питам је: „ Па, је л’ мислиш да би он ћутао да је ово што каже Тадић исто као оно што је рекла Поп-Лазићка?”

Када су радикали претили, наставим да јој аргументујем, Јањић је лепо рекао да се ради „о најави политичара из странке која је по броју гласача најјача у Србији да ће се обрачунавати на овај или онај начин са медијима који заступају одређену политичку опцију”.

„Тадић не прети, то ти је ваљда јасно, он само реформише”, објасним јој и ту се заврши наша прича.

Јуче ујутро, за сваки случај, ја устанем рано и погледам вести. Чисто да видим да није Јањић, или неко удружење новинара, осудило и Тадића као Поп-Лазићку. Није да сам сумњала, него чисто да проверим. И, наравно, ништа. Признајем, мало ми лакнуло.

Онда одем на посао и кажем оној мојој колегиници: „Је л’ видиш? Је л’ још неко осим тебе и помислио да мало провлачење кроз реформе може да буде исто што и преваспитавање?”.

„А који су ти неонацисти?”, пита она мене, још не сасвим ослобођена страха.

„Не знам и не желим да знам”, кажем ја њој.

Људи, шта ми треба то да знам. Оног ко зна, лепо бих молила да та сазнања подели са надлежнима, без да ме уплиће у целу причу.

Знајући га, он је то до сада, сто посто, већ учинио.