Поново о пружним прелазима

Вест о тешкој несрећи на пружном прелазу код Ниша, сви смо, ваљда, доживели са превеликом тугом и превеликим бесом. Зар је морало то да нам се догоди – поново и поново... За седам смрти и онолико тешко повређених, кажу медији, крив је возач аутобуса, што и није спорно. Али, да ли само возач?

У некој тамо нормалној земљи, на пример Јапану, да се овако нешто деси (ако је то уопште могуће), министар саобраћаја би одмах поднео оставку, а можда извршио и харакири. У нашој Србији, министар саобраћаја рече (ако је веровати медијима) отприлике ово: Па на том прелазу се до сада ништа није десило!

Питам министра саобраћаја Србије (а верујем да би исто питала и већина грађана) прво, колико је по „правилима” министарства (писаним или неписаним) потребно да погине људи на прелазу, да би тај прелаз „заслужио” адекватно обезбеђење? Друго, куд се дедоше 12 милиона евра (према неспорним подацима), које је Светска банка дала бесповратно Србији, управо у сврху обезбеђења пружних прелаза? Надам се, иако сумњам у то, да ћу заједно са грађанима Србије, а првенствено са унесрећеним породицама, рођацима и пријатељима жртава, добити одговор на ова питања.

П. С. Питам и надлежног јавног тужиоца да ли сматра да, поред возача аутобуса (који ће одговарати), има и још неког ко би могао да му „прави друштво” у оптужници, или ће се и даље ићи линијом мањег отпора, а нама грађанима остаје да када се нађемо на пружном прелазу, молимо Бога да воз не наиђе!

Милош Ристић,

Земун