Познанство с јунаком „Српске трилогије”

У новембру и децембру 2018. године у „Политици” је објављиван фељтон историчара др Бјелајца о стварним јунацима „Српске трилогије” Стевана Јаковљевића. Са извесним закашњењем, због болести, желим да изнесем своје сећање на једну од личности из трилогије.

Године 1961. као млад ветеринар, из Марибора сам премештен у царинарницу Коториба, у Међумурју, на мађарској граници. Ту сам упознао граничног ветеринара пуковника др Свету Валента, који ми је рекао: „Када сам чуо да долази нови управник, који се презива на ић, знао сам да је Србијанац, али сам замишљао да ће доћи неко са брадом до појаса, ко ће ми правити друштво.” Одвео ме на ручак у кафану у којој је и сам обедовао. Тако је почело наше дружење. Једном за време шетње, питао ме да ли сам читао „Српску трилогију”. Када сам рекао да сам је читао давно, као ђак, испричао је да је као командир позадинске службе присуствовао догађају који је Јаковљевић описао у глави „Птичице небеске”.

Са др Светом сам се дружио свакодневно, до његовог одласка у пензију. Испричао ми је цео свој живот. Био је учесник оба балканска рата, Првог светског рата, доживео албанску голготу, а Други светски рат га је затекао у министарству, као начелника ветеринарске службе, у чину пуковника. Једно време је био у немачком заробљеништву. Био је веома образован и културан човек. Није му призната диплома ветеринарског факултета који је завршио у Швајцарској. Био је први факултетски образовани ветеринар у Србији. Захваљујући његовим интересантним и духовитим причама, учинио је да ми служба, иначе монотона служба у Коториби, брже и лакше прође. Убрзо по његовом пензионисању, премештен сам у Ниш. Често смо разговарали телефоном, а неколико пута смо се видели у Београду. Када ми је у последњем разговору рекао: „Живот ми се не мили, ослепео сам. Застава је пала, не на пола копља, већ потпуно!” после тога више нисам имао снаге да га зовем.

Др Света је припадао сјајној генерацији Срба, каква ће се тешко појавити у будућности. Био је прави искрени пријатељ. Чак и када смо се последњи пут чули, иако очајан због свог здравља, није пропустио да ме пита како сам ја, како су ми родитељи на селу, како је брат у Совјетском Савезу! Мало је таквих људи и не заборављају се лако.

Бора Стевановић,

Нови Београд