Субота, 18.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Познанство с јунаком „Српске трилогије”

Познанство с јунаком „Српске трилогије”

У новембру и децембру 2018. године у „Политици” је објављиван фељтон историчара др Бјелајца о стварним јунацима „Српске трилогије” Стевана Јаковљевића. Са извесним закашњењем, због болести, желим да изнесем своје сећање на једну од личности из трилогије.

Године 1961. као млад ветеринар, из Марибора сам премештен у царинарницу Коториба, у Међумурју, на мађарској граници. Ту сам упознао граничног ветеринара пуковника др Свету Валента, који ми је рекао: „Када сам чуо да долази нови управник, који се презива на ић, знао сам да је Србијанац, али сам замишљао да ће доћи неко са брадом до појаса, ко ће ми правити друштво.” Одвео ме на ручак у кафану у којој је и сам обедовао. Тако је почело наше дружење. Једном за време шетње, питао ме да ли сам читао „Српску трилогију”. Када сам рекао да сам је читао давно, као ђак, испричао је да је као командир позадинске службе присуствовао догађају који је Јаковљевић описао у глави „Птичице небеске”.

Са др Светом сам се дружио свакодневно, до његовог одласка у пензију. Испричао ми је цео свој живот. Био је учесник оба балканска рата, Првог светског рата, доживео албанску голготу, а Други светски рат га је затекао у министарству, као начелника ветеринарске службе, у чину пуковника. Једно време је био у немачком заробљеништву. Био је веома образован и културан човек. Није му призната диплома ветеринарског факултета који је завршио у Швајцарској. Био је први факултетски образовани ветеринар у Србији. Захваљујући његовим интересантним и духовитим причама, учинио је да ми служба, иначе монотона служба у Коториби, брже и лакше прође. Убрзо по његовом пензионисању, премештен сам у Ниш. Често смо разговарали телефоном, а неколико пута смо се видели у Београду. Када ми је у последњем разговору рекао: „Живот ми се не мили, ослепео сам. Застава је пала, не на пола копља, већ потпуно!” после тога више нисам имао снаге да га зовем.

Др Света је припадао сјајној генерацији Срба, каква ће се тешко појавити у будућности. Био је прави искрени пријатељ. Чак и када смо се последњи пут чули, иако очајан због свог здравља, није пропустио да ме пита како сам ја, како су ми родитељи на селу, како је брат у Совјетском Савезу! Мало је таквих људи и не заборављају се лако.

Бора Стевановић,

Нови Београд

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Milan Baltic
Hvala kolegi Stevanovicu na tekstu koji nam omogucava da blize upoznamo ljude koji se pamte po svom ogromnom doprinosu u veterinarskoj medicini Srbije. Bio je jedan od prvih izabranih redovnih profesera Veterinarskog fakulteta u Beogradu (izabran 1936. kada je osnovan fakultet). Trebao je da predaje Hirurgiju, ali je iz principijealnih razloga zahvalio na izboru. Za novoosnovani fakultet to je bila velika steta ali govori o velicini dr Valenete kao coveka. Dr Valenta zasluzuje da se o njemu pise jer je deo nase slavne proslosti iz proslog veka.
Miroslav Valenta
Najtoplije se zahvaljujem autoru clanka, G-dinu B. Stevanovicu na iskazanom postovanju i uspomeni na mog dedu Valenta Dr Svetislava koji mi je predstavljao uzor u svemu i koji me je svojim zivotom ucio da se ne sme nikad odstupiti od osnovnih zivotnih nacela i da tu kompromisa ne moze biti. Komentari idu u prilog ovom tekstu i navedenim vrednostima.
Александар
Лепа прича о неким људима и о времену које више нема! Драго ми је да се неко сетио таквих људи. У ери мобилних телефона, нестадоше људи! Посебно они који седе једни поред других у кафићима.
Dusan T
Postovani Boro, Srbija je bila puna Dr Sveta, sa skolom i bez skole. Postenog, skromnog, rodoljubivog sveta, sve do krecnjacke okupacije. Onda su razbucani, pobijeni, oterani u Kotribe, naterani da se klanjaju laznom bogu. I danas nas takvi jasu, a mi ne umemo da ih se otresemo, deportujemo odakle su dosli. Neki tvrde da je njih danas u Srbiji 60%. Ne bi me iznenadilo da je zaista tako, jer jedino to moze da objasni lopovsku i prevarantsku drzavu, u kojoj oni, pa opet oni uvek isplivaju na povrsinu. Zbog pameti. nije
Sinisa Stojcic
Lepo ste rekli: " Malo je takvih ", dodajem, danas nema takvih.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.