Неокласика као нови панк

Откако су наступи Бранке Парлић или „ЛП дуа” постали концертна атракција и за оне који се обично клањају гитарској „буци”, јасно је постало да се савремена клавирска класика почела пробијати из забрана за шачицу посвећеника. У међувремену су и имена других сличних извођача, попут Лубомира Мелника и Макса Рихтера, ушла у свакодневицу шире публике, тако да се оно што се испрва могло отписати као епизодна појава, мода која ће брзо исхлапити, усталило и омасовило у дугорочан тренд и феномен који разјашњење још чека.

За једне, то је пуки снобизам и хипстерај. Други ће у томе наслућивати још један симптом старења рокенрола, доба у којем су можда последње генерације којима је он био животно важан ушле у средовечност, па су у себи изненадно откриле попустљивост према једној „мекој” и „достојанственој” музици која се слуша мирно седећи. На то би наоко упућивало и то што се на „Клавирском небу”, првој српској компилацији неокласике одсвиране на овом инструменту, као аутори и извођачи појављују и појединци познати из света рока и џеза. Још једна индиција иде томе у прилог: овакву музику популаризују и филмови и ТВ серије, тако да се она прима и код оних који врхунац своје забаве најчешће налазе – лешкарећи на свом каучу.

Али, састављач „Клавирског неба”, Иван Лончаревић, има сасвим обрнуту тезу: да је савремена клавирска класика нови панк.

„Бранка Парлић је за мене прва панкерка Србије. Дођите на неки њен концерт да доживите 1977. изнова. И став и енергију и животни смисао. Или на ’ЛП дуо’. Мислим да је клавир идеалан да се искажу различите емоције и стања. Волим ситуације 'један на један'”, каже Лончаревић.

Његова последња напомена збиља указује на карактеристику супротну већини данашње рок музике, емотивну и извођачку огољеност пијанисте наспрам наглашено дистанцираних и аутоироничних перформанса доброг дела оводобних рокера. Утолико су они заиста даљи од панкерског „дречећег” експресионизма него усамљеник који пребира дирке на клавиру, радио то силовито или једва чујно.

Али, пијанистичка класика, упркос порасту популарности, неизмерно је далеко од својих најблиставијих тренутака у 19. веку, када су њене највеће звезде биле обожаване, понекад и хистерично, као и потоњи рок старови.

„То је било време клавиристичких хероја, када су имали третман у најмању руку једнак гитаристичких у другој половини 20. века. Од тада популарност клавирске музике опада и данашњи тренд је само ситан талас који нема стваран утицај на ток ствари. Већ сутра ће нешто треће бити 'ин'”, примећује Петар Стевановић, из „Љубичица”, један од рокера који су се упустили и у савремену класику.

И млади пијаниста и композитор Вељко Ненадић сматра да је пробој клавирске класике у шири круг публике остао веома ограничен јер класика уопште, као жанр, с оваквим системом образовања не може допрети далеко.

„Не постоји начин да приступимо људима којима је ова музика страна јер већ постоје усађене предрасуде. Реформом образовања би могло да дође до одређеног побољшања с младима, али нема сврхе причати о томе јер појединац не може много тога да промени, а жеља народа за таквом променом је прилично млака”, верује Ненадић.

Taј јаз између класичне музике и савременог друштва опажа и Јована Бацковић, чије је дело такође заступљено на „Клавирском небу”.

„Класична музика се повезује с одређеним вредностима, понашањем, често и друштвеном 'класом'. Те вредности, и естетске и културне, све су више у раскораку с аспектима савременог живота млађих генерација, чији је укус често главни параметар тржишне вредности музике. Ако појединац не може да асоцијативно повеже искуство слушања класичне музике ни са једним сегментом свог свакодневног живота и окружења, скоро је немогуће 'приближити' му тај звук”, каже Јована Бацковић.

У таквим друштвеним условима, од просечног концерта популарне музике било којег жанра очекује се да буде добар вентил за испуштање стреса, што, примећује Лончаревић, наступи на којима се изводи клавирска неокласика нису, као ни прилика за то да се „испричате с пријатељима о смислу живота уз десетак пива”. Оно што се данас тражи од музике уопште је, напротив, екстремна симплификација у продукцији, што често искључује музичаре као део писања и снимања песама, због чега, напомиње Јована Бацковић, данас на клавиру у попу и року, као у време Елтона Џона или „Queen”, и нема виртуозних деоница.

За разлику од тога, савремена класика, на клавиру или другом инструменту, чак и аматере, попут Петра Стевановића, додатно изазива на неконвенционална решења. У том смислу, каже он, „аматеризам на овом пољу користи јер не упадам у замке манирских решења”. На тај се начин ова музика, још више него панку, приближава и постпанку, у којем су аутори одлучили не толико да најзад науче да свирају колико да открију другачије начине за употребу својих инструмената. А то, пак, може иритирати онај немали део нове публике савремене клавирске класике која од ње прижељкује умилан и ненаметљив звук, амбијенталну пратњу за опуштање док се бави неким послом.