Глума је као терапија

Глумица Миона Марковић је у прошлој, 2018. снимила чак четири ТВ серије. У „Коренима” је тумачила лик крчмарице Зоре, у „Јутро ће променити све” је била студенткиња Кристина. Гледамо je у „Жигосанима у рекету”, новој серији Драгана Бјелогрлића (Топ канал), у запаженој у улози новинарке и ћерке власника таблоида. Каже, част јој је што игра принцезу Јелену Карађорђевић у серији „Краљ Петар Први”.

Њена дебитантска улога била је у ТВ филму „Слепи путник на броду лудака” Горана Марковића.

Открива нам како се осећала на кастингу серије „Жигосани у рекету”. Била се уплашила и чинило јој се да је оставила лош утисак приликом првог сусрета са Драганом Бјелогрлићем када је овај био у посети факултету. Иако су Јован Јовановић и она једини знали текст који су тога дана припремали из руске савремене драме. Због несигурности све време се смејала на сцени. Зато је на кастингу Бјелогрлићу збуњено пружила руку. Он јој је захвалио на труду и саветовао да смрша пет килограма. Сутрадан су је из продукцијске куће поново позвали да чита текст Ана Марије. Када је угледала Тамару Драгичевић, каже, било јој је непријатно јер није могла да замисли како је на сцени вређа. А онда је уследио шок, преко пута ње је сео и Бјелогрлић. Узео је текст који изговара новинар Жарко. Стегла је зубе и... Сада каже:

– Верујем да сам тада добила улогу!

Тако се придружила Мини Совтић, ћерки Анице Добре, Мини Николић, ћерки Марка Николића, Ђури Брстини, сину Бранимира Брстине... Они су нове, младе звезде Драгана Бјелогрлића.

Снимање „Жигосаних” је завршено 26. децембра, а Миона се радује што ће бити и друге сезоне.

Породица од угледа

Са 12 година је пожелела да постане глумица. Не зна у чему би другом била срећнија. Глума је за њу као терапија. Заволела је и лик Ана Марије, иако су она и тај лик као небо и земља. За Ана Марију каже да је арогантна свадљива прорачуната, непријатна према људима које не воли. Објашњава:

– Све је то супротно мом васпитању!

Отац Мионе Марковић је познати историчар Предраг Марковић, тетка Милена Марковић, успешни драмски писац, а деда Јован Марковић је филмски продуцент којег углавном препознају по комедијама из циклуса „Жикина династија”.

– Сада би моја мама рекла: „А где су ту Ивковићи?” Прича о мојим коренима је за један добар филм. Моја мајка Владислава је школовани продуцент, више од двадесет година ради у маркетингу Библиотеке града Београда. Прадеда Ненад Ивковић је био директор трезора Народне банке. Он је имао причу на коју сам поносна: био у логорима на Бањица и у Маутхаузену. Писао је дневник на тоалет папиру. Када се рат завршио и када се вратио кући, све је прекуцао. Ја сам више пута читала његов дневник на часу историје у средњој школи уз упозорење: „Ко не може да слуша, нека изађе.” Приче су потресне. У једном делу је писао како се штитио од удараца током батинања. Кући се вратио са 46 килограма, дочекао је рођење унуке, моје маме. Знате зашто је завршио у Маутхаузену? Није хтео да ода где се скрива злато у црногорским планинама. Прадедин дневник се чува у државном архиву, а ми имамо копију. Мој деда Владислав Ивковић је био архитекта и професор. Умро је 23. децембра, у 93. години. Градио је аеродроме у бившој Југославији и шире. Она лепа зграда на Аеродрому „Никола Тесла” за чартер летове – његово је дело.

Мој брат Вукан

Ивковиће и Марковиће је спојио Београд. Мионина бака по оцу потиче са Косова, из Пећи. У Београд је дошла да студира руски језик и упознала Јована Марковића из села Милутовац поред Трстеника, родног краја Добрице Ћосића.

– Деду стрица Добрицу Ћосића смо звали Чича, а ја сам, ето, Ђорђа Катића у серији „Корени” звала Чича. За мене то делује невероватно. Као да је Чича умешао прсте и средио да играм у серији екранизованој по његовом роману. И да је хтео, није могао. Сећам се, када је Чича чуо да желим да будем глумица, рекао ми је: „Позови ме на прву премијеру. Ја ћу доћи, иако будем горе.”

Волео је да им поклања књиге, са посветама. Све заузимају значајно место у библиотеци Марковића.

Прича даље о детињству… Брат Вукан је старији две године. С три године је знао све заставе, главне градове, историју династије Карађорђевић. Две године су живели у Будимпешти. Ишли су у интернационално обданиште, није га волела јер се говорило на енглеском. За Вукана каже да је прво научио да пише на енглеском, па на српском језику. Заволео је историју и свима у обданишту говорио да су потомци царске руске породице Романов. Васпитачице су љутито пребациле Марковићима што им нису рекли истину о свом пореклу, а онда се шокирале кад су схватиле да је мали Вукан све измислио. Данас је он дипломирани историчар, један од 20 најбољих у свету у својој струци. Студирао је у Лондону и сада је на мастеру у Њујорку. Жели да се врати у Србију, само је питање шта он овде може да ради као историчар филозофије.

– Као клинка сам била љубоморна на брата јер је имао више слика од мене. Ишли смо у Основну школу „Влада Аксентијевић”. Били смо ђаци генерације. У Првој београдској гимназији смо учествовали на републичким такмичењима и освајали награде.

За осамнаести рођендан Вукану сам поклонила свој филм од два и по сата. Интервјуисала сам све његове пријатеље и чланове породице…

А како су родитељи прихватили њену одлуку да се бави глумом?

Имала је тактику, прича, мудро је ћутала, знала је њихов став. У 14. години је уписала „Дадов”. Нису се бунили: „То је добро због говора.” Зато што је проговорила са три година, половину слова није умела да изговара, па је ишла код логопеда. Није волела јогурт. Теча Олег Новковић, познати редитељ, убеђивао ју је: „Како ћеш да будеш глумица ако ти траже да попијеш чашу јогурта?” Из трећег покушаја је уписала глуму, а њена мама је пре првог пријемног испита схватила да неће одустати и понудила јој: „Хоћеш да упишеш часове глуме код проф. Јасмине Вечански у Панчеву?” Одговорила је: „Да, нема назад!”

Снови Ксеније Петроградске

Миона Марковић игра у представи „Снови Ксеније Петроградске” у Дорћолском народном позоришту, здању где су некада биле смештене занатске радионице и где у гледалишту може да стане 70 људи. Кореографију је радила балерина и глумица Александра Бибић. У средишту приче је Рускиња Ксенија Петроградска, која је после смрти супруга обукла мушко одело и наставила да живи како бескућник.

– Публика је воли и то ме радује. Није типично позориште, а није ни типична представа – каже млада глумица. – Играла сам и у дечјој престави у Позоришту „Бошко Буха”. А.

Као принцеза Јелена Карађорђевић

У филму „Краљ Петар Први” се не појављује, али зато у истоименој ТВ серији игра принцезу Јелену Карађорђевић.

– Била сам два дана принцеза, сјајан је то осећај. Костим је радио Борис Чакширан. Фризуру су ми правили сат и по времена. Носим шешир и дамске рукавице... Чакширан ми је открио мале трикове како да нико не открије ко је испод шешира. Снимали смо у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима.