Ко крши вољу бирача

Србија је изашла из још једне изборне ноћи после које ће о томе ко ће владати земљом још једном одлучивати, не прва, не ни друга, више не ни трећа, него четврта политичка снага у држави. Преговори о формирању владе, више нико не крије, биће завршени оног тренутка када апетити социјалиста буду намирени. У политичкој теорији, оваква политичка рачуница, какав год да њен исход буде, сматра се кршењем изборне воље бирача. Теорија, међутим, такође каже да се изборна воља грађана после избора може изразити само у процентима и да свако ко успе да направи парламентарну већину и формира владу ту вољу, формално, није угрозио.

С обзиром на то, ниједна, дакле, ни коалиција СРС, ДСС–НС и СПС, није „научна фантастика, која представља кршење воље грађана”, како је то (у изјави за „Вечерње новости”) рекао функционер ДС-a Марко Ђуришић. Научна фантастика, како видимо, није ни коалиција ДС и СПС. У овом тренутку то би највише могла да буде коалиција ДС и ДСС. Све те комбинације, дакле, не само да нису научна фантастика, већ су дефиниција парламентаризма.

„Изборна воља грађана је оно што су резултати избора, дакле већина у парламенту представља, формално, изборну вољу грађана”, каже социолог Владимир Вулетић.

У том смислу, ни коалиција Коштунице, Николића и Дачића није извргавање воље бирача, као што није ни коалиција Тадића и Дачића, каже и политиколог Зоран Стојиљковић.

„Први имају ту заједничку тврду националистичку црту, а друга коалиција може се градити на заједничким левичарским ставовима. Те паралеле могу се тражити у више нивоа”, објашњава Стојиљковић.

Да преговори о формирању владе неће бити лаки, погодио је и председник Србије Борис Тадић у изборној ноћи упозоравајући да „поједине политичке снаге које су желеле да врате Србију у деведесете калкулишу како то сада да учине мимо воље грађана” и да ће он то покушати да спречи свим демократским средствима. Тадић је овакву изјаву дао из позиције слављеника у изборној ноћи у којој је коалиција окупљена око ДС-а освојила највише гласова.

То што је на другој страни, код радикала, ова Тадићева изјава протумачена као „грубо кршење Устава”, како је то рекао Томислав Николић, такође има корена у уверењу да се њоме крши воља грађана.

Николић је своју оптужбу образложио тиме да „Тадић покушава да претвори у победу највећи број гласова који је освојила његова листа”, и упозорио да нико не покушава да формира владу која, како је казао, није у интересу грађана Србије.

И Николићева индиректна оптужба за кршење воље грађана заснива се на чињеници да је Српска радикална странка, појединачно, освојила највише гласова од свих других странака на овим изборима. 

При том, Николић сматра да „СРС није никада своју победу величала условљавањем Србије” и када су биле формиране коалиције сачињене од партија много слабијих од Српске радикалне странке.

Тадић, после избора на којима је СРС освајао више гласова од свих других листа, 2004. и 2007. године, радикалима ниједном није понудио да као најјача странка и победник избора формирају владу. Није, јер радикали ни после прве, а ни после друге победе нису могли да сакупе већину у парламенту. Ни први, а ни други пут, нико није приговарао Тадићу да крши вољу бирача, па чак ни радикали.

Први пут Војислав Коштуница, уз мањинску подршку социјалиста, направио је коалицију која је, мимо свих очекивања, издржала нешто више од хиљаду дана. Коштуница је постао премијер и после друге победе радикала на изборима 2007. године, захваљујући договору са Тадићем.

Та прва Коштуничина влада трпела је највеће критике управо због подршке социјалиста у парламенту, што је сматрано кршењем воље бирача. Борис Тадић тада је говорио да се ту ради о ширем политичком договору са СПС који ће вратити Слободана Милошевића у систем власти.

Друга Коштуничина влада критикована је јер је место премијера припало странци која је изборну трку завршила трећа, што се такође сматрало кршењем изборне воље грађана.

„Странке на изборима наступају залажући се за одређене циљеве, а после избора, позивајући се на легитимитет који им дају гласови, често раде нешто супротно очекивањима грађана“, каже Вулетић.

Дакле, уколико грађани желе да се осигурају да нико неће кршити њихову изборну вољу најбоље је да не гласају, или да са великим ризиком гласају за оне који се унапред изјасне са ким би после избора формирали коалиције. Или макар са ким не би. А таквих скоро да није било ни на овим изборима. Таква изјашњавања, у ситуацији када све процене говоре да владе неће бити без постизборних коалиција, могла би да умање коалициони потенцијал.

Коалициони потенцијал управо је оно што је Коштуници донело два мандата, а можда ће и трећи, и оно што ће социјалисте вратити на власт можда и као трећег члана једне демократске коалиције.

Коштуница и ДСС ни пред ове изборе ниједном нису експлицитно рекли да би ишли у коалицију са радикалима, између осталог и због тога што је прича о коалицији са Шешељом служила противничком табору да одбија потенцијалне гласаче ДСС-а. Међутим, чињеница да је јутро после избора Коштуница разговарао са Николићем о могућој коалицији могла би се сматрати довољном за тврдњу да је о томе размишљао и неки дан раније. Чињеница да то својим бирачима није и рекао могла би се такође сматрати кршењем воље бирача.

Осим ако се изборном вољом гласача не сматра само воља бирача да њихова странка дође на власт, онда се ни социјалисти не могу сматрати „прекршиоцима изборне воље”. Улазак у коалицију са Демократском странком, што је по многима дугорочно мудрији избор за социјалисте, њихове гласаче такође може натерати да се осећају изневеренима. Објективно гледано, идеолошки социјалисти су много ближи тврдој националистичкој струји него проевроспким снагама у Србији. Међутим, и са једнима и са другима могу да испуне своја предизборна обећања из сфере социјалне политике.

Кршење воље бирача, ако је судити по реакцијама западних дипломата у Београду, не брине превише ни западне политичаре. Док год математика подмирује жељени резултат.

Оправдања таквих комбинаторика, јасно је увек се може наћи, макар оно било и онакво какво је понудио истраживач јавног мнења Срђан Богосављевић. Он, наиме, сматра да би одлука ДСС да уђе у коалицију са СРС и СПС била „веома чудна одлука” јер би на тај начин ДСС направила “заокрет од 360 степени” и ушла у колацију са својим великим противницима са почетка раста своје популарности од 2000. године.

Богосављевић, шта више сматра да би у том случају била чудна била и одлука социјалиста да “крену са народњацима, на супротну страну од социјалдемократије, која је базично њихов основни политички мото”. Ништа „чудно“ Богосављевић, међутим, не налази у коалицији ЛДП, СПС и ДС, која би, како каже, ипак била тешка за договоре.

То да би се Тадић, Дачић и Чеда Јовановић тешко договорили, мора се признати, Богосављевић је у праву. Е, ту заиста нема ничег чудног.