Политичка воља угрожава европски пут БиХ

Од нашег сталног дописника
Бањалука – „Председништво БиХ рогови у европској врећи”, опаска је којом је уредник портала „Бука” Александар Трифуновић дочарао импресију о одласку трочланог Председништва БиХ које је за прво одредиште званичне посете одабрало седиште Европске уније (ЕУ). После разговора са званичницима у Бриселу, грађани БиХ добили су још једно обећање. Овај пут као оптималан рок за одобравање кандидатског статуса поменут је новембар ове године.

Но, на терену ствари изгледају мање идилично и непрестано се компликују. Иза хиперпродукције политичких криза, по мишљењу оних који коментаришу европске процесе, крије се заташкавање немоћи решавања системског посрнућа земље. За то време представници ЕУ упозоравају на неспојивост такве атмосфере са залагањем да се земља усмери ка породици држава која код грађана БиХ делује привлачно превасходно због уређености система и правне безбедности, свега оног што грађани пребацују властима да не спроводе у земљи.

Политичку димензију застоја пута у ЕУ, за наш лист износи Шаћир Филанда, декан ФПН у Сарајеву: „Политичке елите томе приступају формално, без искреног прихватања уљудног и цивилизацијског политичког и правног понашања. Тај процес то захтева. Стога му се те елите опиру јер он сужава простор волунтаризму и корупцији.”

Приметио је да су се у пут БиХ ка ЕУ уденула и нерешена унутрашња питања „етничка и национална и она која се повлаче из прошлости и формулишу тако да се не долази до сагласности”. „У БиХ додатно отежава то што се тај процес веже и за интеграције у НАТО, мада су те две ствари саме по себи одвојене”, закључује наш саговорник.

Декларативно, нико на политичкој сцени није против чланства у ЕУ, но они који аналитички прате те процесе не примећују искрену политичку вољу за напредак. Политичке кризе – за које се с једне стране у јавности верује да су наставак рата политичким средствима, а с друге – згодан начин за стицање изборних поена – смењивале су једна другу минулих година и деценија, остављајући грађане као једину поражену страну тих сукоба.

Политичка аналитичарка Тања Топић из Бањалуке годинама коментарише европска кретања БиХ. За њу је последња посета Бриселу тек слатка представа, која ће постати горка одмах по повратку у Сарајево и Бањалуку: „Видели смо неоправдан оптимизам јер политичке елите раде све супротно и све оно што нас од Европе удаљава. Занима ме којим ће нас то новим сукобом изненадити после идиличног дружења”, каже она за наш лист.

Оно што се неретко издваја као апсурд босанскохерцеговачке стварности јесте то што и сами политичари признају да упркос сталном изазивању напетости, нити су овлашћења РС смањена – као што тај ентитет није укинут – нити је Бањалука започела посао осамостаљења. Високи званичници из света понављају да ће тако и остати, уз напомену да неће бити ни трећег ентитета. „Од пресудне важности је владавина закона, изједначавање људи пред законом, владавина људи. Грађани виде да је чланство у ЕУ донело бољитке земљама које су постали чланови, па су обични људи – више него политичари, заинтересовани за тај процес, јер се сви надамо преливању новаца из богатих земаља у мање богате”, додаје на крају Шаћир Филандра.

То што је ЕУ највећи донатор у ЕУ, без чијег би новца властима било тешко функционисати, по многима је тек део проблема. Општи утисак јесте да се грађанима више не да чекати „бољи живот”, па су свакодневна тема медија подједнако из оба ентитета масовни одласци радника пут Европе, иако се неретко могу чути и мишљења по којима ни само чланство можда не би битно утицало на супротне трендове, као пример узимајући Хрватску. Но, да све није сасвим безазлено, сведоче неки подаци Агенције за статистику БиХ, којима баратају медији, по којима је земља са 3,5 милиона становника пописаних 2013. године (реално око 3,3 милиона) ове године спала на тек око 2,7 милиона. Чак уколико су ове процене претеране, нема демографа који неће потврдити да се становништво БиХ рапидно смањује. Аналитичари верују како се тематиком која пумпа емоције стварност усмерава на апстрактан терен, а оне бивају појачане када се у ребус уврсти инспиративна ‎тема: Москва–Истанбул–Вашингтон, чиме се уместо креирања угодног живота слика мења медијским спектаклом. Па, кажу, ни улога медија није занемарљива.