Politička volja ugrožava evropski put BiH

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka – „Predsedništvo BiH rogovi u evropskoj vreći”, opaska je kojom je urednik portala „Buka” Aleksandar Trifunović dočarao impresiju o odlasku tročlanog Predsedništva BiH koje je za prvo odredište zvanične posete odabralo sedište Evropske unije (EU). Posle razgovora sa zvaničnicima u Briselu, građani BiH dobili su još jedno obećanje. Ovaj put kao optimalan rok za odobravanje kandidatskog statusa pomenut je novembar ove godine.

No, na terenu stvari izgledaju manje idilično i neprestano se komplikuju. Iza hiperprodukcije političkih kriza, po mišljenju onih koji komentarišu evropske procese, krije se zataškavanje nemoći rešavanja sistemskog posrnuća zemlje. Za to vreme predstavnici EU upozoravaju na nespojivost takve atmosfere sa zalaganjem da se zemlja usmeri ka porodici država koja kod građana BiH deluje privlačno prevashodno zbog uređenosti sistema i pravne bezbednosti, svega onog što građani prebacuju vlastima da ne sprovode u zemlji.

Političku dimenziju zastoja puta u EU, za naš list iznosi Šaćir Filanda, dekan FPN u Sarajevu: „Političke elite tome pristupaju formalno, bez iskrenog prihvatanja uljudnog i civilizacijskog političkog i pravnog ponašanja. Taj proces to zahteva. Stoga mu se te elite opiru jer on sužava prostor voluntarizmu i korupciji.”

Primetio je da su se u put BiH ka EU udenula i nerešena unutrašnja pitanja „etnička i nacionalna i ona koja se povlače iz prošlosti i formulišu tako da se ne dolazi do saglasnosti”. „U BiH dodatno otežava to što se taj proces veže i za integracije u NATO, mada su te dve stvari same po sebi odvojene”, zaključuje naš sagovornik.

Deklarativno, niko na političkoj sceni nije protiv članstva u EU, no oni koji analitički prate te procese ne primećuju iskrenu političku volju za napredak. Političke krize – za koje se s jedne strane u javnosti veruje da su nastavak rata političkim sredstvima, a s druge – zgodan način za sticanje izbornih poena – smenjivale su jedna drugu minulih godina i decenija, ostavljajući građane kao jedinu poraženu stranu tih sukoba.

Politička analitičarka Tanja Topić iz Banjaluke godinama komentariše evropska kretanja BiH. Za nju je poslednja poseta Briselu tek slatka predstava, koja će postati gorka odmah po povratku u Sarajevo i Banjaluku: „Videli smo neopravdan optimizam jer političke elite rade sve suprotno i sve ono što nas od Evrope udaljava. Zanima me kojim će nas to novim sukobom iznenaditi posle idiličnog druženja”, kaže ona za naš list.

Ono što se neretko izdvaja kao apsurd bosanskohercegovačke stvarnosti jeste to što i sami političari priznaju da uprkos stalnom izazivanju napetosti, niti su ovlašćenja RS smanjena – kao što taj entitet nije ukinut – niti je Banjaluka započela posao osamostaljenja. Visoki zvaničnici iz sveta ponavljaju da će tako i ostati, uz napomenu da neće biti ni trećeg entiteta. „Od presudne važnosti je vladavina zakona, izjednačavanje ljudi pred zakonom, vladavina ljudi. Građani vide da je članstvo u EU donelo boljitke zemljama koje su postali članovi, pa su obični ljudi – više nego političari, zainteresovani za taj proces, jer se svi nadamo prelivanju novaca iz bogatih zemalja u manje bogate”, dodaje na kraju Šaćir Filandra.

To što je EU najveći donator u EU, bez čijeg bi novca vlastima bilo teško funkcionisati, po mnogima je tek deo problema. Opšti utisak jeste da se građanima više ne da čekati „bolji život”, pa su svakodnevna tema medija podjednako iz oba entiteta masovni odlasci radnika put Evrope, iako se neretko mogu čuti i mišljenja po kojima ni samo članstvo možda ne bi bitno uticalo na suprotne trendove, kao primer uzimajući Hrvatsku. No, da sve nije sasvim bezazleno, svedoče neki podaci Agencije za statistiku BiH, kojima barataju mediji, po kojima je zemlja sa 3,5 miliona stanovnika popisanih 2013. godine (realno oko 3,3 miliona) ove godine spala na tek oko 2,7 miliona. Čak ukoliko su ove procene preterane, nema demografa koji neće potvrditi da se stanovništvo BiH rapidno smanjuje. Analitičari veruju kako se tematikom koja pumpa emocije stvarnost usmerava na apstraktan teren, a one bivaju pojačane kada se u rebus uvrsti inspirativna ‎tema: Moskva–Istanbul–Vašington, čime se umesto kreiranja ugodnog života slika menja medijskim spektaklom. Pa, kažu, ni uloga medija nije zanemarljiva.