Приштина брука Америку

Америка је веома брза и енергична када треба свргавати владе других земаља које нису по њеном укусу. У томе нема пардона. Санкције, блокаде, заплена туђег новца, златних полуга, уз војне интервенције, део су тог богатог „репертоара”. И Србија је осетила ту спремност САД да енергично и брутално, реагује када је проценила да треба. „Милосрдни анђео” је најсвежији пример, а пре тога – деведесетих година прошлог века санкције, ембарго, политичка и економска изолација. И када се све ово има у виду, остаје нејасно како је „немоћна” да обузда своје чедо које се зове Приштина. Протеклих дана били смо сведоци контрадикторних изјава тамошњих политичара, којима се не зна ни почетак, ни крај. Харадинај се једног дана залаже да таксе остану заувек, сутрадан каже да се могу укинути само ако Србија призна самопрокламовану државу, а већ наредног тражи одржавање међународне конференције са унапред, по њему, дефинисаним резултатом – Србија признаје Приштину, она добија столицу у УН и све међународне организације, и тако редом. За Русе нема места у тим разговорима, за САД има. Нема промене граница, све остаје исто, само да Србија призна Приштину и испуни дугу листу Харадинајевих захтева! Кадри Весељи би привремено на 120 замрзнуо таксе, очекује да у том року Србија призна Приштину. Онај први, Харадинај, још каже да „Приштина сада има војску”, чиме директно прети Србији, и пише амбасадорима квинте са својим виђењем ситуације. Помиње се и „ратна репарација” и признање Србије, и Косово у постојећим границама(!) Којим када не постоје?

Ако би било како Харадинај, Тачи и Весељи планирају разговоре – зашто се онда од Србије тражи да у њима учествује? Кад је већ све сређено, а Приштина је држава у пуном капацитету, зашто није у УН, у Унеску, Интерполу, у другим међународним организацијама? Кад је тако бајно, зашто је Приштина и даље без визне либерализације? Биће да је све сасвим другачије и Приштина је јако нервозна. А с њом и спонзори и ментори.

Постаје готово невероватно да САД ништа не предузима против свог недозрелог чеда. Овакво нечињење, уз благе опомене које могу да трају у недоглед, бламира Америку. Срозава њен углед у очима најобичнијих посматрача, али и оних који су директно заинтересовани за разрешење косовског чвора. Шта се то толико важно крије у Приштини, каква је то тајна веза између Приштине и Вашингтона, да се јавно званичници те самопроглашене државе опиру и „наредбама” САД. Чини се да је тајна у нечем другом: Америка диктира потезе Приштине, у Вашингтону је направљен план са јаким „димним завесама” које треба да сакрију суштину ствари. Очигледно је да САД ствара Приштини основе за појачавање позиције у разговорима. То и сам Харадинај нехотице признаје. Каже да су таксе политички капитал пред наставак разговора. Да ли је можда могуће у неком тренутку да, као, Америка „принуди” Приштину да скине таксе, а онда се обрати Београду са захтевом да се разговор настави, уз „добронамерни савет” да је компромис на видику, уз поруку – Приштина је укинула таксе, сада је на Београду да пружи неке уступке!

Драгиша Петровић,
новинар, Крагујевац