Priština bruka Ameriku

Amerika je veoma brza i energična kada treba svrgavati vlade drugih zemalja koje nisu po njenom ukusu. U tome nema pardona. Sankcije, blokade, zaplena tuđeg novca, zlatnih poluga, uz vojne intervencije, deo su tog bogatog „repertoara”. I Srbija je osetila tu spremnost SAD da energično i brutalno, reaguje kada je procenila da treba. „Milosrdni anđeo” je najsvežiji primer, a pre toga – devedesetih godina prošlog veka sankcije, embargo, politička i ekonomska izolacija. I kada se sve ovo ima u vidu, ostaje nejasno kako je „nemoćna” da obuzda svoje čedo koje se zove Priština. Proteklih dana bili smo svedoci kontradiktornih izjava tamošnjih političara, kojima se ne zna ni početak, ni kraj. Haradinaj se jednog dana zalaže da takse ostanu zauvek, sutradan kaže da se mogu ukinuti samo ako Srbija prizna samoproklamovanu državu, a već narednog traži održavanje međunarodne konferencije sa unapred, po njemu, definisanim rezultatom – Srbija priznaje Prištinu, ona dobija stolicu u UN i sve međunarodne organizacije, i tako redom. Za Ruse nema mesta u tim razgovorima, za SAD ima. Nema promene granica, sve ostaje isto, samo da Srbija prizna Prištinu i ispuni dugu listu Haradinajevih zahteva! Kadri Veselji bi privremeno na 120 zamrznuo takse, očekuje da u tom roku Srbija prizna Prištinu. Onaj prvi, Haradinaj, još kaže da „Priština sada ima vojsku”, čime direktno preti Srbiji, i piše ambasadorima kvinte sa svojim viđenjem situacije. Pominje se i „ratna reparacija” i priznanje Srbije, i Kosovo u postojećim granicama(!) Kojim kada ne postoje?

Ako bi bilo kako Haradinaj, Tači i Veselji planiraju razgovore – zašto se onda od Srbije traži da u njima učestvuje? Kad je već sve sređeno, a Priština je država u punom kapacitetu, zašto nije u UN, u Unesku, Interpolu, u drugim međunarodnim organizacijama? Kad je tako bajno, zašto je Priština i dalje bez vizne liberalizacije? Biće da je sve sasvim drugačije i Priština je jako nervozna. A s njom i sponzori i mentori.

Postaje gotovo neverovatno da SAD ništa ne preduzima protiv svog nedozrelog čeda. Ovakvo nečinjenje, uz blage opomene koje mogu da traju u nedogled, blamira Ameriku. Srozava njen ugled u očima najobičnijih posmatrača, ali i onih koji su direktno zainteresovani za razrešenje kosovskog čvora. Šta se to toliko važno krije u Prištini, kakva je to tajna veza između Prištine i Vašingtona, da se javno zvaničnici te samoproglašene države opiru i „naredbama” SAD. Čini se da je tajna u nečem drugom: Amerika diktira poteze Prištine, u Vašingtonu je napravljen plan sa jakim „dimnim zavesama” koje treba da sakriju suštinu stvari. Očigledno je da SAD stvara Prištini osnove za pojačavanje pozicije u razgovorima. To i sam Haradinaj nehotice priznaje. Kaže da su takse politički kapital pred nastavak razgovora. Da li je možda moguće u nekom trenutku da, kao, Amerika „prinudi” Prištinu da skine takse, a onda se obrati Beogradu sa zahtevom da se razgovor nastavi, uz „dobronamerni savet” da je kompromis na vidiku, uz poruku – Priština je ukinula takse, sada je na Beogradu da pruži neke ustupke!

Dragiša Petrović,
novinar, Kragujevac