Признање суграђана Горану Петровићу

Краљево – Није Краљево без традиције што се књижевних збивања тиче, и нису празне сале у којима се одржавају вечери промоција нових књига или дружење читалаца са ауторима песама и прозе. Али, последња је била изузетак, јер је пространа свечана сала у згради градске управе била препуна. Стајали су чак и старији, попут потписника ових редова, и није то било тешко јер је, у оквиру програма Културног центра ,,Рибница“ названог ,,Књига у центру“, гостовао Горан Петровић. Писац ,,домаћи“, ту из наше улице, краја и града, а овенчан свим домаћим наградама и признањима па и последњом Андрићевом и недавном титулом редовног члана САНУ. Није овај писац, чија су дела објављена у 119 издања на више језика, ни стигао да седне, ни да иједну изусти а салом се разлегао аплауз. После су га присутни помно пратили док је читао своје приче и, такође на поменути начин, реаговали, а нису се уздржавали да госта о много чему и питају.

Трајао је тај сусрет писца и читалаца више од једног сата, а био је баш необично отворен у коме је и Петровић признао да му је родно Краљево у стваралаштву често извориште и надахнуће и да се то чак у његовим књигама може и препознати.

Питао га је водитељ програма, песник Милош Милишић о давном раду у овдашњој фабрици ,,Магнохром“, у градској библиотеци, о првим књижевним текстовима, о тегобама стваралачког рада, о савршености његовог језика... А, наш Краљевчанин, а класик српске књижевности говорио је отворено и искрено чак и о личним осећањима, дилемама...

– Ја сам најпре једну или две приче написао и објавио у краљевачком „Октобру”, а онда неколико песама. Две, три те песме сам послао часопису ,,Багдала“ који је тада био угледнији. Они су ми послали часопис, али песме нису објавили. Мислио сам, ипак, како сматрају да код мене ,,има то нешто“, јер што би ми слали часопис. После неколико месеци ја сам писмом захвалио уреднику и уз то му упутио још четири, пет песама. Нису их објавили, а и престали су да ми шаљу часопис. Ја сам, онда, своје песме поцепао и тако се то, некако, прелило у прозу – објаснио је, шаљиво, Петровић.

Иначе, говорио је искрено и о томе да ни после прве књиге није себе рачунао као писца, мислећи и даље да је то нешто више од њега.

– Ето, донедавно сам сматрао да у животу писаца постоје три фазе. Прва кад ваше рукописе читају најближи и најдражи па, пошто те они воле, немају снаге да и кад им се нешто не свиђа кажу. Друга је кад почну да вас читају људи које не познајете, у овом граду или другом у Србији. И трећа кад ваше књиге почну да преводе и да их читају људи десет хиљада километара далеко одавде, другог језика, друге религије. Међутим, испоставило се, ето, да постоји и четврта степеница, а то је неко својеврсно признање попут овог у свом граду – рекао је Петровић.

Што се читалаштва у иностранству тиче, његове књиге се, како и сам тврди, највише читају у земљама чији су књижевни корпуси на њега као писца највише утицали и формирали, а то је руска, француска и хиспаноамеричка књижевност.

– Ја сам увек писао кад желим и сада тако пишем. Притом, покушавам да мењам угао приповедања па тако и језик, волим све да осетим и доживим оно о чему у детаљима пишем – додаје Петровић, а на питање једног од присутних колико су на њега имала утицаја дела Павића он је одговорио:

– Велики, нарочито у првој књизи, ту можда и превелик. Знате, не можете да прођете кроз кишу, а да не покиснете, не можете прегазити реку, а да вам ноге буду суве... Ја то тако посматрам и све што сам читао имало је утицаја и могло је оставити трага зато сада кад пишем извесно време избегавам да читам белетристику – каже Петровић.

Међу бројним питањима из публике било је и оно, уобичајено, шта сада ради а он је укратко рекао:

– Већ дуги низ година, наравно са паузама, радим на обимном рукопису, некој врсти венца свих мојих романа, који ће моћи да се чита редоследом, а и појединачно. Не бих више о томе, а можда је то оно што немам или што сам изгубио... – открио је Горан Петровић својим пријатељима и суграђанима.