Сваки споменик је део једног времена

Код нас је доласком комуниста на власт уклоњено много шта. Мењани су називи градова, улица и биоскопа, уклањани су споменици, па чак и слике у многим јавним објектима. Сетимо се само како је, убрзо по завршетку Другог светског рата, са врха Игуманове палате на Теразијама нестала огромна скулптура великог хуманисте и добротвора Симе Игуманова са децом коју је помагао. Та бронзана скулптура висока три и по метра била је рад познатог вајара Лојзеа Долинара и нестала је јер је у то време једини народни добротвор смео бити наш велики вођа друг Јосип Броз Тито. Сада, толико година по нестанку Тита и већине његових истомишљеника, размишља се и о уклањању његових споменика, а понегде се то већ чини.

Мишљења сам да то не треба чинити. Не због тога што тугујем за њим и његовим временом (сачувај ме боже од тога), него зато што мислим да је сваки споменик део једног времена, лепог или лошег, али да, у сваком случају, такве споменике, јер су део наше историје, треба сачувати као успомену на то време.

Истовремено сматрам да се приликом израде и постављања нових споменика мора више размишљати, више него што се то сада код нас чини. Израду попрсја или скулптуре треба поверавати заиста истакнутим уметницима, по правилу одабраним на одговарајућим конкурсима, а места постављања одабрати уз обавезно консултовање урбаниста, историчара и других стручњака и да се све то не сме радити на брзину и по жељи неког политичара или тајкуна.

Арх. Александар Ајзинберг,
редовни професор београдског Универзитета уметности, у пензији