Неке нове тате

Европска унија увела је обавезно плаћено породиљско одсуство за тате. Одсуство ће трајати 10 дана, а предложено је да се период неге детета за оба родитеља прошири на четири месеца. Ове мере треба да помогу родитељима тако што ће им дати више времена да се организују када стигне принова, али и да подстакну равноправност полова у родитељству, као и да развеју предрасуде да је бављење бебом примарно посао жена. Опште је позната чињеница да је Србија у катастрофално лошем положају када је о наталитету реч. У том контексту занимљиво је размотрити баш овај феномен – мушко породиљско одсуство. Има ли шансе да та (европска) пракса заживи код нас? Законски оквир постоји, али норме су једно, а пракса је друго. Да видимо како изгледа мушко родитељство у Србији данас.

Како смо ових дана чули из медија, расте број очева који остварују право одласка на породиљско одсуство, мада је тај проценат и даље неупоредиво мањи у односу на жене које користе то право (отприлике четири одсто мушкараца се одлучује на тај корак). Из разговора са пријатељима који су новопечени очеви као један од највећих проблема, кад је реч о узимању мушког породиљског одсуства, показује се то што устаљени обичаји и уверења отежавају остваривање законских права. Очеви који су се одлучили на тај корак по правилу наводе да су на радним местима добијали подсмехе и грубе шале, али и молбе да то не чине јер је наводно превише компликовано у административном смислу. Другим речима, иако законски оквир постоји, пракса обликована вредносним системом у којем је породиљско одсуство резервисано за мајку и даље опстаје.

Нормативни систем је важан, али промене у законима не носе аутоматски и промене у обичајима и вредностима. На томе се ради другачије. А пракса у Србији, када је реч о родитељству, и даље показује да постоји неравноправност полова која подразумева да су деца „женски домен”. Ако тата хоће да оде на породиљско суочиће се са неразумевањем и неодобравањем околине (са предрасудама ће се суочити и људи који не желе да имају децу, једнородитељске породице, ванбрачне заједнице... – али то нам овог пута није у фокусу).

(Душан Лудвиг)

Да погледамо сад шта каже струка. Каква је пракса када је реч о поделама улога у породицама у Србији? Мој колега социолог Драган Станојевић, доцент на Филозофском факултету, у својој студији о очинству у Србији детаљно је анализирао различите аспекте родитељства, а налази истраживања показују да постоји заиста велика родна диспропорција у бављењу децом, нарочито када је реч о малој деци. Тек четвртина очева је укључена у обавезе око мале деце, док то чини девет од десет мајки. Чак и када се укључе у дететову свакодневицу, очеви то најчешће чине у сфери „забаве”, нпр. читају деци приче за лаку ноћ, док највећи део мануелног физичког посла, попут купања, повијања и храњења обављају мајке. Ова диспропорција између полова опада како деца расту, мада очеви и даље доминантно испуњавају „спољну функцију”, на пример вођење на ваншколске активности или у шетњу и играње ван куће, док мајке остају везане за све кућне послове, па тако и оне које се односе на бригу о деци (нека друга истраживања показала су да су запослене мајке са двоје деце под стресом за 40 процената већим него код осталих људи, што говори о томе колико је терет кућних обавеза неједнако распоређен).

Наравно, није у свим случајевима тако. Образовање и место становања су важни фактори који утичу на (не)равноправност поделе послова око деце, па је тако равноправност више заступљена у великим градовима у односу на сеоске средине и расте са степеном школске спреме. У категорији високо образованих у централним деловима градова најчешће ћемо срести тате које не само да активно учествују у нези детета, већ су спремни и да узму породиљско одсуство. И број таквих очева расте. Но, на нивоу целе Србије потребно је још много урадити како би равноправност полова постала уобичајена пракса у свим сферама, па и у породичној.

Односи у родитељским дијадама у Србији само су још један од деривата већ постојећих патријархалних образаца који су чврсто укорењени. Неједнака укљученост очева и мајки у бригу о деци још један је од показатеља опстајања стереотипне поделе улога које подразумевају да је јавна сфера резервисана за мушкарце, а приватна за жене. У контексту борбе за виши наталитет најпре треба размишљати о промени тих образаца понашања како би и мушкарци и жене добили прилику да на једнак начин уживају у родитељству, делећи обавезе, али и све лепе тренутке које доносе нега бебе и подизање детета. Тек онда када заиста не буде битно ко ће ићи на породиљско (ићи ће онај коме то више одговара из здравствених, професионалних, економских и других разлога, а не због тога што је нешто „обичај” или зато што је тако „природно”) можемо говорити о равноправности, али и о правој испуњености родитељском улогом.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа