Ктитор српског двора просвете

Да је 1859. године Светоандрејска скупштина окончана другачије, раскошно здање у центру Београда било би двор кнеза Ђорђа Карађорђевића и кнегиње Саре, заслугом њеног оца Мише Анастасијевића, најбогатијег Србина у 19. веку. Овако, велелепна грађевина, у којој је данас Ректорат Београдског универзитета, постала је 1863. двор српске просвећености – вољом Мише Анастасијевића, једног од највећих доброчинитеља свог народа.

Рођен је на данашњи дан 1803. године, у месту Пореч у Ђердапској клисури, на граници турског и аустријског царства. Мајка му је умрла неколико месеци по порођају, а отац је преминуо пре Мишиног трећег рођендана. Током бурних година Првог и Другог српског устанка, дечака је одгајила помајка Миља. Њена је заслуга што је Миша у Поречу 1808. стекао први „капитал”: уписала га је у основну школу, једну од првих у Карађорђевој Србији, где је изучио „буквар, псалтир и рачуницу”. Захваљујући стеченим знањима, постављен је 1814. за привременог учитеља у Поречу – имао је тада непуних 12 година. Радио је потом као писар и трговачки помоћник, свугде се доказујући као отресит, бистар и марљив момак. Зато не чуди да је 1817. књаз Милош голобрадог Мишу поставио за цариника на Дунаву, што је била изузетно одговорна и утицајна дужност. Службовао је наредних пет година, а онда запловио трговачким водама. Од тада започиње животопис налик америчком сну. Сироче које је добар део детињства провело по збеговима, пре навршене тридесете године постаје власник праве мултинационалне компаније. Управа је била у Београду, а главна канцеларија у Букурешту. Пословна империја, израсла на монополској трговини стоком и сољу, упошљавала је 10.000 људи у 23 велика стоваришта у подунавским и посавским градовима, Мишина флота бројала је осамдесетак бродова, а поседовао је и девет спахилука у Влашкој.

Ризница Мише Анастасијевића вазда је била отворена за просветне потребе. Сматрао је, а то и личним примером потврђивао, да су имућни људи дужни да помажу уздизање народа. Писце је новчано подупирао, плаћао им штампање и дистрибуцију књига. Када је 1846. основано Београдско читалиште, здушно је финансијски подржао његов рад. Широке руке био је и када је давао прилоге за школе, цркве и сиротишта у Србији и Румунији.

Личност с толиким богатством и утицајем нужно је била укључена и у политички живот. На том пољу, имао је једну велику, али неостварену амбицију. Наиме, најмлађа од његових пет кћери, Сара, била је удата за Ђорђа Карађорђевића, вождовог унука и синовца Александра Карађорђевића, кнеза Србије од 1842. до 1858. године. Анастасијевићева план је био да свог зета доведе на престо, уместо кнеза Александра. Корак у остварењу те намере био је и подизање палате у центру Београда, која је требало да буде дом новог владара и његове ћерке мезимице. Сукоб кнеза Александра и Државног савета кулминирао је сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је после једномесечног заседања принудила кнеза на абдикацију. Међутим, већина посланика била је за повратак књаза Милоша на власт, па се Мишина замисао изјаловила.

Анастасијевић се након Светоандрејске скупштине, чији је председавајући био, потпуно повукао из политичког живота Србије. Преселио се у Румунију, а у Београд је долазио само у посебним приликама. Једна од таквих збила се 13. фебруара 1863. године. Тада је заступнику министра просвете и црквених дела Кости Цукићу предао завештајно писмо, у коме је навео: „Решио сам да поклоним за потребе отечества моју велику новосаграђену кућу на овдашњој Великој пијаци подигнутој.”

На Малу госпојину исте године, зграду је у име Велике школе, ондашње највише образовне институције, примио њен ректор, професор Константин Бранковић. Осим Велике школе, коју су чинили Правни, Филозофски и Технички факултет, у највећу и најлепшу престоничку зграду уселила се и гимназија, Народна библиотека, музеј и министарство просвете. Капетан Мишино здање, од тада до данас, престони је дом просвете, надживевши тако све династичке, политичке и идеолошке мене у минулих век и по српске историје.

Симболички печат на Анастасијевићева прегнућа у помагању просвећивања народа из кога је потекао, ставила је смрт – капетан Миша преминуо је на Светог Саву, 1885. године, у свом дому у Букурешту. Сахрањен је у цркви Светог Архангела Михаила, коју је као задужбину подигао на свом имању у оближњем селу Клежањ.