Без спавања у биоскопском мраку

Филм „Мистерије организма” постао је симбол филмског наслеђа које нам је оставио Душан Макавејев: филмски језик као игра и вечити експеримент у режији и монтажи, а његова забрана временом је постала симбол Југославије као недовршеног социјалистичког експеримента, каже у изјави за „Политику” сценариста, редитељ и продуцент Горан Радовановић. Његов „Случај Макавејев или процес у биоскопској сали” вечерас има светску премијеру (Комбанк дворана у 19.30) на 47. Фесту, у оквиру такмичарског програма „Српски филм”.

Уочи премијере Радовановић каже да је његов нови филм „не само омаж једном од највећих филмских стваралаца са ових простора већ и покушај да се открије највећа траума социјалистичке Југославије, а то је: покушај успостављања демократије без суштинске слободе, или покушај успостављања слободе без истинске демократије”. Редитељска жеља да се направи узбудљиво дело које почива на четири тајно снимљене аудио-траке из једног доба које је за нама, а да нико, како каже Радовановић, „не заспе у мраку биоскопске сале”.

Да уз Макавејева и његове филмове није никада било спавања, сведоци су генерације и генерације оних из свих крајева света, где су у филмским школама, на фестивалима, у „арт хаус” биоскопима његова дела била незаобилазно и високо поштовано филмско штиво. Макавејев је био и остао обавезна филмска „литература”: провокативна, субверзивна, слободарска, предводничка, од давних дана увек много испред свог времена. Где год мрднеш светом, помене се његово име и цитирају његови филмови – од већ поменуте „Мистерије организма”, „Sweet Movie”, „Љубавног случаја или трагедија службенице ПТТ”, „Невиност без заштите”. И управо је негде тај филм („Невиност без заштите”) био пресудан и у случају Горана Радовановића, касније и његовог филозофско-филмског бића.

– Својевремено, с озбиљним пубертетским презиром према тадашњем југословенском филму, са сумњом сам ушао на пројекцију домаћег филма који се звао „Невиност без заштите”. У замену за топлоту био сам спреман да одспавам у мраку биоскопске сале на још једној досадној социјалистичкој причи базираној на револуционарном наслеђу. Али, на екрану почела је да се одвија прича толико другачија од сивила филмске и животне стварности у којој сам растао. Одвијао се филм као искричава илузија пуна игре, хумора и посебности. Одвијала се уметност као жонглерај! Од тада па до данас Душан Макавејев је постао и остао мој омиљени југословенски, српски редитељ – каже Радовановић.

У његовом филму „Случај Макавејев или процес у биоскопској сали”, документаристичко-игране структуре, истражује се позиција уметника у социјалистичкој Југославији с усредсређеношћу на политичку и друштвену климу у којој је, с јавних говорница и под покровитељством Комунистичке партије осуђиван управо филм „Мистерије организма”. То је уједно и последњи филм у којем се појављују и Макавејевљева звезда Милена Дравић и сам Мак. Филм у којем „играју” и сведоче и Светозар Цветковић, Слободан Милетић, Илија Башић, али и Петар Волк, Андреј Поповић и Бранислав Димитријевић...

Име Душана Макавејева неодвојиво је и од Феста, с којим је на оригиналан начин сарађивао читав низ година, али и Југословенске кинотеке, коју је на најбољи начин афирмисао користећи у својим филмовима архивске материјале. Фест му се ове године одужио постхумним „Београдским победником”, а Кинотека (чији је „Златни печат” примио 2012) и званичним проглашењем своје свечане дворане у новом здању у Салу Макавејев.

У оквиру Фестовог програма „Фокус Европа” приказан је румунско-канадски филм „Лимунада” Иоане Урикару, овогодишње чланице жирија који оцењује Главни програм. У филму главну улогу, лик медицинске сестре Маре, мајке малог дечака Драгоша, која се у Америци удаје за свог пацијента и покушава да прође кроз процедуру добијања „зелене карте”, тумачи Малина Мановићи – глумица која је са славним Кристијаном Мунђијуом сарађивала у филму „Матура” (Мунђију је и главни продуцент „Лимунаде”).

Урикаруова је пред гледалиште сервирала дирљиву, али и убедљиво срочену причу о културолошким разликама истока и запада, о корупцији и патриотизму, с главном јунакињом која је и снажна и осетљива, и упркос свим неприлагођеностима уверена у то да уколико ти живот даје само лимун, треба онда од њега направити лимунаду. У „Лимунади” важну улогу игра и наш глумац (и продуцент) Горан Радаковић, члан овогодишњег „Политикиног” жирија за доделу награде „Милутин Чолић”. Овај филм је имао веома запажену светску премијеру на прошлогодишњем 68. Берлиналу у оквиру програма „Панорама”.

Горан Радаковић о улози адвоката

О свом искуству рада у румунско-канадској „Лимунади”, снимању у Њујорку и сарадњи с Иоаном Урикару и Кристијаном Мунђијуом, глумац Горан Радаковић за „Политику” каже:

– Одмах сам схватио о каквим је посвећеницима реч. Водили су рачуна о сваком детаљу, Кристијан је стало био уз Иоану, а мени је својим генијалним изразима лица указивао на то шта жели да одиграм. Није било шале, снимало се рано. Први мастер смо поновили 52 пута, дакле 52 пута по шест минута, колико траје једна од сцена. То је 300 минута чисте глуме, односно пет пуних сати! Иоана и Кристијан не стају док не буде баш онако како су замислили и у тој својој мисији они никада нису направили компромис. С њима је глума озбиљно тежак посао...